Хрватске оружане снаге су 22. јануара 1993, извршиле агресију, под кодним називом “Масленица”, на јужне делове Републике Српске Крајине (РСК). У наредних неколико дана успеле су да заузму неколико десетина квадратних километара на Равним Котарима, укључујући и аеродром “Земуник” и неколико висова на Велебиту, и да преузму контролу над браном и хидроелектраном Перућа.
У овој агресији је, према Веритасовој евиденцији, погинуло и нестало 348 Срба, међу којима и 65 добровољаца са простора Србије и БиХ, који су дошли на Равне Котаре да заједно са домицилним Србима бране њихова вековна огњишта.
Један од добровољаца који је бранио Равне Котаре био је и Новица Чановић, познати југословенски атлетичар, којем и поклањам ову причу.
На фејсбуку Атлетског Савеза Југославије пише: “Новица Чановић (1961-1993) бавио се атлетиком у периоду од 1977. до 1990. Обарао је рекорд Југославије у скоку увис 4 пута, а првак Југославије је био чак 6 пута. За атлетску репрезентацију наступао је 30 пута и пет пута као јуниор. Учесник је Олимпијских игара 1984. (2,15) и Европског првенства 1982. (2,18). На Универзијади учествовао је два пута: 1983 (2,10) и 1985. год. (2,20). Учесник је Европског првенства у дворани 1983. (2,20) и 1986. (2,20). Тренер му је био Миљенко Рак”, уз додатак да је у скоку увис 1985. и 1996. прескочио 2,28 м што је његов лични рекорд, а исти рекорд је постигао и у скоку увис у дворани 1996, док је у те две године постигао личне рекорде и у трци са препонама на 110 м (15,7 м), у скоку удаљ (6,91 м) и у троскоку (14,50 м).
На интернет страници Хрватског атлетског савеза у рубрици “државни рекорди на отвореном” пише да рекорд у скоку увис од 2,28 м држи Новица Чановић, постигнут 6. јула 1985. у Сплиту, а у рубрици “државни рекорди у дворани” да држи исти атлетичар са истим резултатом, постигнут 25. фебруара 1986. у Солуну.
У “Википедији.ср”, поред већ наведених спортских резултата, пише да је Чановић старином из села Бршно код Никшића, гдје му се родио отац Милисав, који се касније преселио у Македонију, где је Новица и рођен 1961. у Куманову, да је бивши југословенски атлетичар и специјалиста за скок увис, да је био члан АК Славонија из Осијека; да је био првак Југославије у скоку увис на отвореном 1982, 1983, 1984, 1986. и 1987, а 1987. и у дворани; пред крај 1990, у двадестосмој години живота, да се повукао из атлетике, после спортске каријере да је приступио Српској војсци Крајине у циљу заштите српског народа Крајине, да је 3. јуна 1993. тешко рањен на линији книнског фронта од хрватских снага и преминуо истог дана у Републичком клиничком центру „Свети Сава” у Книну те да је сахрањен у родном селу свог оца.
Изнесени подаци о местима и временима рањавања и смрти овог врсног атлетичара из времена СФРЈ, не слажу се са “Веритасовим” подацима, што је и привукло пажњу мојих сарадника ових дана када обиљежавамо почетак хрватске агресије на Равне Котаре.
Наиме, према “Веритасовим” подацима, Чановић је рањен 14. јануара 1994, у засеоку Поздери, који припада равнокотарском селу Кашић, док је преминуо 23. јануара исте године на Ургентном центру у Београду, који су преузети са службеног списка погинулих бораца ЈНА, СВК, ТО и добровољаца, вођеном при ГШ СВК.
На неким другим пописима жртава, као место рањавања Чановића и смрти наводи се и Велика Глава у залеђу Шибеника, а на некима се као место смрти наводи и болница у Бањалуци.
У трагању за тачним подацима, позвао сам у помоћ Зорана Лакића, ратног команданта ШТО Бенковац, који има “слоновско памћење”, од којег сам и чуо ове детаље:
Још му је увек свеже памћење на овог легендарног атлетичара “високог и мршавог момка, финог изгледа и понашања”, са којим је и сам био у контакту више пута. Чановић је на Равне Котаре дошао половином 1993. са још неколико спортиста и све време је био на положају у Поздерима, што је заправо била прва линија фронта према Хрватима. Пре доласка у Поздере већ је био на сјевернодалматинском ратишту, највероватније у шибенском залеђу, одакле је и дошао на равнокотарско ратиште. Чановић је за божићне празнике 1994. добио неколико дана одсуства које је желио провести са породицом и пријатељима у Београду.
Не верујем да је Чановић мрзео земљу за коју се борио на спортским такмичењима. Он је замрзео власт у тој земљи, која је на крилима усташке идеологије, поклича и знамења, под којим су у Другом светском рату страдали многи Срби, Јевреји и Роми само због своје националне или етничке припадности, и борио се на бојном пољу да се то не понови.
По повратку се јавио у команду, која се налазила на Дебелом Брду у Биљанима Горњим, одакле су га колима пребацили до близу положаја његове јединице. Чим је дошао до положаја, попео се на осматрачницу и узео двоглед са намером да “баци поглед” на непријатељске положаје и истог момента добио је метак у око из снајпера. Пошто је повреда била изузетно тешка, хеликоптером су га пребацили до Книна. За десетак дана добили су вест да је подлегао повредама, али се не сећа у којој је болници преминуо.
На основу Зоранове приче, закључили смо да су тачни подаци који су наведени на поменутом списку ГШ СВК, које је “Веритас” већ раније преузео. Подаци који се наводе у другим изворима (о погибији 3. јуна 1993. и на Великој Глави) коинцидирају са његовим преласком са шибенског на бенковачко ратиште.
Трагајући за Чановићевим биографским подацима наиђох и на текст хрватског новинара, Игора Суљагића, под насловом “2,28 – прича о нашем најбизарнијем рекорду. Чак ни Гинис нема такав”, објављеном на интернету 30. марта 2021, у којем аутор прича да се сећа “вести у спортском прегледу, па и ТВ снимке скока с којим је Новица Чановић из осјечког атлетског клуба тамо негдје 1985. у Сплиту прескочио великих 2,28 м, што је био нови рекорд Хрватске, и што је још и данас хрватски рекорд у скоку увис за мушкарце. Суљагић пише и да је Новица Чановић, који је највеће спортске успехе остварио у Хрватској, погинуо “на ратном фронту али на оној другој страни, као војник тзв. РСК у Книну 1993”, уз коментар да је “тешко наћи игде у свету атлетичара који је и данас рекордер државе против које се борио и погинуо с пушком… Према томе када неки од будућих хрватских висаша прескочи више од 2,28 знаћете да је пао и последњи рекорд из бивше побуњеничке Крајине који још увек стоји у хрватским статистикама… Поука коју сам извукао из ове приче главни проблем сваке емиграције/дијаспоре: у реду је отићи ако ниси задовољан и није ово твој дом, сви смо то чинили у животу, али немој мрзети ову земљу.”
Можда је и тачна констатација поменутог хрватског новинара да је “тешко наћи игде у свету атлетичара који је и данас рекордер државе против које се борио и погинуо с пушком”. Али не верујем да је Чановић мрзео земљу за коју се борио на спортским такмичењима. Он је замрзео власт у тој земљи, која је на крилима усташке идеологије, поклича и знамења, под којим су у Другом светском рату страдали многи Срби, Јевреји и Роми само због своје националне или етничке припадности, и борио се на бојном пољу да се то не понови. То се може закључити и из коментара које су на сајту АСЈ, испод текста са Чановићевим спортским резултатима, оставили многи југословенски спорташи његови савременици, од којих цитирам неколико: Еди Нинчевић, Хрват: “Волио сам тог човика, нека ме сваки пут оставиа без медаље на важним натјецањима, за један покушај”; Златан Сарачевић, Бошњак: “Ноца, мој драги клупски пријатељу, цимеру, радо те се сјећам, почивај у миру”; Тамара Малешев, Српкиња: “Почивај у миру, шампионе”. А ја додајем: “Шампиони не умиру”.
Текст објављен 15. фебруара 2023. у штампаном издању “Политике”
Povezani tekstovi
