D.I.C. Veritas

Политика, 15.11.2016., И избеглице су прошле кроз период одложених бракова

У Хрватској и Словенији, од младожења из бивших југословенских република далеко су најбројнији они из Босне и Херцеговине, док их је у Србији подједнак број из БиХ и Хрватске

Јован Цвијић је давно забележио да су после сеоба становништва „особито важни етнобиолошки процеси који су последица укрштања браковима између старинаца и досељеника и између досељеника из разних крајева. Цвијић је анализирао те процесе углавном после бежанија пред турским и аустроугарским надирањима, али познате су и касније сеобе, које су на нашим балканским просторима такође довеле до етнобиолошких процеса као „последица укрштања браковима”. Па су тако као резултат тих укрштања Македонци постајали Банаћани, Црногорци Бачвани, Косовци Шумадинци, Босанци Сремци итд.

У време заједничке државе, прве и друге Југославије, укрштања браковима између досељеника и старинаца била су уобичајена и зато смо на овим просторима имали по пореклу веома шаролико становништво.

Шта се у том погледу догодило у последњих четврт века, када смо се такође суочили с великим миграцијама? Поново је дошло до „укрштања браковима” између старинаца и досељеника, и по томе друга половина деведесетих помало подсећа на године непосредно после Другог светског рата. Али само подсећа, јер током деведесетих реч је најчешће о избегличким пресељењима, док су после Другог светског рата то били плански, мирнодопски „влакови без возног реда”. Ипак, у тим избегличким пресељењима из деведесетих учествовала су и тадашња деца, а садашњи кандидати за удају и женидбу у новим срединама. Подаци статистичких завода Словеније, Хрватске и Србије из 2015. године показују да они у укупно регистрованим новим брачним везама учествују са десет до петнаест одсто. С тим што је, у апсолутним бројкама, у Србији таквих бракова било највише – 3.550, мада их је релативно много било и у Хрватској – 2.700 и Словенији – 740.

Подаци говоре и то да су они у првим годинама после завршетка ратних дејстава 1995. у новим срединама чешће ступали у брачне везе са својим сународницима/цама из исте републике, да би у каснијим годинама та „земљачка” оријентација ослабила. Такође се може уочити и већи број склопљених избегличких бракова у периоду непосредно после 1995. него касније, што је феномен познат још из времена после Другог светског рата, када су (због рата) склапани тзв. одложени бракови и када је дошло до пораста броја живорођења („беби-бум генерација”).

Али одакле су досељеници који се данас венчавају у новим државама боравка? У Словенији и Хрватској доминирају они рођени у БиХ. У Словенији сваки други брак закључен 2015. године у којем је младожења из неке од бивших југословенских република, рођен је у Босни. Тачније, младожења рођених у БиХ било је 360, док су они рођени у Хрватској и Србији били знатно ређе у тој улози (110 и 106).

У Хрватској међу новим супружницима рођеним у бившим републикама још више доминирају досељеници из БиХ. Од поменутих 2.700, из Босне их је било 1.990, што је више него што их се прошле године из исте републике, кад је о младожењама реч, венчало у Србији (1.370). Међутим, у Србији је лане највише младожења било пореклом из Хрватске (1.440), што је и очекивано ако се зна да су деца из избегличке колоне из 1995. сада у животном периоду када се стаје пред матичара.

Избегли су се највише међусобно венчавали у првим годинама после завршетка ратних сукоба 1995, да би касније чешће ступали у брачне везе с домицилним становништвом

Подаци статистичких завода Србије, Хрватске и Словеније показују и то да се у 2015. години релативно мали број младожења и невеста рођених у некој од бивших република СФРЈ жени или удаје за некога од оних који су такође рођени у другим републикама. Статистичари Словеније су забележили да је од 360 женика венчаних 2015, а рођених у БиХ, њих 210 ступило у брак са Словенкама, а у 120 случајева невесте су такође рођене у Босни. Исто тако, у Хрватској, од 1.990 младожења досељених из Босне, њих 1.100 склопило је брак с „домаћом” невестом, а 700 с девојком из свог некадашњег краја. И у Србији, од прошлогодишњих 1.440 младожења пореклом из Хрватске, 1.070 је одабрало невесту рођену у Србији, а само 210 у Хрватској. Код малобројнијих групација (нпр. младожење пореклом из Црне Горе или Словеније) брачних веза с дамама из исте републике сразмерно је још мање. Нпр. од 370 прошлогодишњих младожења пореклом из Црне Горе, само њих 25 изабрало је невесту рођену у истој републици.

Кад је о статистици БиХ реч, она не располаже подацима о томе у којој држави су рођени нови супружници него само о њиховом држављанству, па се ови подаци не могу упоређивати са онима из Словеније, Хрватске и Србије. С тим што је и статистика Србије тек од прошле, а статистика Хрватске од претпрошле године почела да региструје податке о држави рођења супружника, и зато је ова кретања немогуће упоређивати с ранијим годинама.

Зато смо, љубазношћу матичних служби у двема београдским општинама, Земуну и Палилули, упоредили податке из књига венчаних из 1990, 1997, 2005. и 2015. године и тако установили да су се нови супружници рођени у другим бившим југословенским републикама, најчешће венчавали – 1997. године. Пре тога, 1990, и касније, 2005. и 2015, таквих бракова је мање. Године 1997. повећан је и удео такозваних избегличких бракова, када су нови супружници обоје из Хрватске или из Босне. У Земуну је те године у готово сваком трећем закљученом браку неко од супружника био са подручја неке од бивших ЈУ република, да би 2005. и 2015. такав био сваки четврти или пети брак. Овај повећан удео венчавања досељеника у ове две општине може се довести у везу с поменутом појавом такозваних, због рата, одложених бракова.

А то што је 1997. избегличких бракова било више него каснијих година упућује на закључак да су у првом периоду после егзодуса младе избеглице биле више окренуте једни другима, па и кад су у питању емотивне везе, да би се касније током година тај избеглички корпус очигледно више повезао с домаћим становништвом. Зато је и удео новозакључених бракова у којима су оба супружника из Босне или Хрватске 2005. и 2015. видно мањи. Ове закључке треба иначе прихватити с резервом јер су резултат увида у тзв. мали узорак.

На то указује и социолог проф. др Мирјана Бобић. У демографским истраживањима је, каже ова професорка Филозофског факултета у Београду, увек важно питање величине групе: „Да би се правилност успоставила и тако тумачила потребно је или да имамо већу популацију (више од 1000 лица), или дуги временски низ праћења појаве. Такође, досељавања у Србију су током деведесетих била присилног карактера, посве другачија од колонизације Војводине и централне Србије после Другог светског рата. Затим, један део становништва који је мигрирао касније је напустио Србију одлазећи ван ње, а један се вратио у подручја и земље порекла.

Социолошки посматрано, потребно је имати на уму генерацијске обрасце живота или хабитусе. Генерације се не понашају на исти начин, не само у вези са емиграцијом већ и адаптацијом на нову средину, па свакако, ако се ради о браковима некадашње деце, сада младих, могуће је да је брак канал интеграције у нову средину, с тим што је и код ове младе популације вероватно присутно одлагање у године око и после 30, као и код домицилног становништва. За сваку подробнију анализу потребно нам је емпиријско социолошко истраживање, уз комплементарну употребу квалитативних метода (фокус групних дискусија и студија случаја). Но и ови парцијални увиди наведени у статистици бивших југословенских република подстичу свакако на размишљање и отварању занимљиве истраживачке теме.”

Наша породична статистика

Првих година избеглиштва моји женици и удаваче бирали су партнере претежно из свог краја или боље речено из избегличке колоне

Подстакнут подацима који се односе на бивше југословенске републике, одлучих да званичне државне статистике упоредим са „постолујним” браковима младића и девојака из моје, братовљеве и породица наших рођака и пријатеља, углавном протераних из моје Далмације и женине Лике, којих данас има широм света.

Седох са женом и за десетак минута избројасмо педесетак таквих бракова, од којих смо за 40 знали и ко су им и одакле брачни партнери. Наша статистика каже да је од тих четрдесет анализираних бракова 23 склопљено у Србији, четири у БиХ, четири у Аустралији, три у Швајцарској, три у САД, два на Малти и један у Црној Гори.

Статистика даље каже да је 15 бракова склопљено с партнерима из истог краја и прогнаничког корпуса, од којих пет у иностранству; 12 са старинцима, од којих пет са Србијанцима, а седам са старинцима у иностранству (четири у БиХ); седам са „млађим старинцима” (то су потомци прве генерације досељеника из бивших република) од којих три у иностранству; три са избеглицама из других република, сва три склопљена у иностранству. У три случаја партнери су странци, од којих су два брака и склопљена у иностранству.

Првих година избеглиштва моји женици и удаваче бирали су партнере претежно из свог краја или боље речено из избегличке колоне. Пошто су то били млади људи дорасли за женидбу, неки од њих су се од раније забављали и симпатисали, а неки су се зближили у колони или у неком колективном смештају. Сећам се и два брака склопљена у првим годинама са старинцима на југу Србије где је доспело веома мало избеглица, па су млади људи партнере тражили међу домаћима. Могло би се закључити да су млади из избегличких колона првих година избеглиштва за партнера бирали првенствено некога из истог окружења, а тек у недостатку „својих” бирали су старинце, од којих су опет имали предност „млађи старинци”.

Породице из избегличких колона су у првих пет година избеглиштва одлазиле у треће земље, највише у Аустралију и САД, и смештане су у места где су им се од раније налазили земљаци, па су млади из тих породица, који су у међувремену стасавали за женидбу, бирали себи сличне, а самим тим и блиске. Наравно да је у таквим браковима било проводаџисања старијих и искуснијих – обичај понесен у свет из завичаја.

Новије генерације младих који су као деца били у избегличкој колони данас већ стасали за брак, мање су везани за жеље својих породица у избору брачног партнера па се, и у Србији и у свету, све више одлучују за старинце.

Тек „слободни стрелци”, то су млади отргнути из породице који сами по белом свету „зарађују хлеб”, за брачног партнера бирају чистог старинца, у неколико случајева и друге боје и расе. То доказује да су некадашња деца из крајишке избегличке колоне у међувремену постали „грађани света”.

 

Саво Штрбац

Документационо-информациони центар „Веритас”

 

Povezani tekstovi

facebooktwittergoogle_pluslinkedinmailfacebooktwittergoogle_pluslinkedinmail

Komentari su isključeni.