Naši pravosudni organi ne smeju se pretvarati u „produženu ruku” pristrasnih optuženja susedne države
Mnogi Srbi su u Hrvatskoj optuženi za ratne zločine. Povremeno se ljudi i hapse na osnovu „tajnih” poternica. Mnogi srpski oficiri u Hrvatskoj se krivično gone za ratne zločine. Našoj javnosti to je uglavnom poznato, a ljudi koji znaju da su na hrvatskim poternicama, ili slute da bi mogli biti na nekoj od njih, izbegavaju putovanja u Hrvatsku, ali i u druge države koje bi ih mogle izručiti Hrvatskoj.
Srbija ne izručuje svoje državljane drugim državama, ali srpsko pravosuđe i te kako sarađuje s hrvatskim. Ovdašnja javnost, međutim, slabo je obaveštena o slučajevima kada srpsko pravosuđe služi kao „servis” hrvatskim organima. Po hrvatskim zamolnicama, u Srbiji se, naime, nekada obavljaju dokazne radnje, pa se i u svojstvu okrivljenih saslušavaju ljudi koji se u susednoj državi krivično gone. To se čini na osnovu Ugovora između SRJ i Hrvatske o pravnoj pomoći u građanskim i krivičnim stvarima, koji je Srbija „nasledila”. Troškovi takve pravne pomoći padaju na teret budžeta Republike Srbije.
Prema tom ugovoru, država ugovornica odbiće pravnu pomoć ako delo koje je navedeno u zamolnici, po pravu zamoljene države, nije krivično delo, ili ako je zamolnica u vezi sa delom koje je po mišljenju zamoljene države političke ili vojne prirode. Čini se da naši pravosudni organi nisu dovoljno pažljivi u oceni kada treba da odbiju pravnu pomoć. Većina srpskih oficira se u Hrvatskoj goni po osnovu komandne odgovornosti, što znači da zločine nisu neposredno izvršili, niti naredili, već se terete za propuštanje radnji kojima bi sprečili ratne zločine svojih potčinjenih.
Komandna odgovornost je u nekim svojim oblicima vrlo bliska objektivnoj odgovornosti, ali ona u Srbiji ne postoji kao opšti krivičnopravni institut, već je, slično kao u Nemačkoj, posebno krivično delo. U Krivični zakonik ovo krivično delo uneseno je tek 2006. Kako se krivični zakon, osim kad je to povoljnije za učinioca (što ovde svakako nije slučaj), ne može primeniti retroaktivno, niko u Srbiji ne može odgovarati po osnovu komande odgovornosti za ratne zločine u građanskom ratu devedesetih, kao i tokom albanske pobune i terorističkog delovanja na Kosovu i Metohiji, te agresije na SRJ 1999. godine.
Hrvatske optužnice prepune su političkih i kvazipravnih formulacija. Uvek se spominje agresija na Hrvatsku, a hrvatski tužioci „zaboravljaju” da se Hrvatska protivustavno otcepila.
Tadašnja jedina legalna oružana formacija u hrvatskim optužnicama se označava kao „tzv. JNA”, a TO kao „srpske paravojne postrojbe”. Pojedini posebno „nadahnuti” hrvatski tužioci i dalje pišu o „srpsko-četničkim postrojbama”, „velikosrpskoj agresiji” i sl. I sve to najčešće rutinski prihvataju i naši pravosudni organi, te za potrebe takvih krivičnih postupaka u Hrvatskoj kao okrivljene saslušavaju srpske oficire, koji ne samo da moraju da se brane od najčešće besmislenih optužbi, nekada i za radnje koje u Srbiji nisu krivično delo, već nemaju priliku ni da ostvare uvid u dokaze koji se navode u hrvatskim optužnicama. Zbog hrvatskog „novogovora”, često im treba i rečnik. Takav odnos države Srbije prema njima ne zaslužuju oni koji su u teškom vremenu ostali verni vojničkoj zakletvi, spasavali vojnike u blokiranim kasarnama i pokušavali da odbrane srpski narod koji je prema Ustavu SR Hrvatske bio konstitutivni činilac pre nego što je većina Hrvata, prvi put posle krvave epohe genocidne „NDH”, odlučila da i po cenu rata stvori ekskluzivno hrvatsku državu.
Zločin nema nacionalnost. Ratni zločini ne zastarevaju, a ratni zločinci moraju biti kažnjeni. To je vitalni interes Srbije, ali naši pravosudni organi ne smeju se pretvarati u „produženu ruku” pristrasnih optuženja susedne države, niti nerazumno služiti za lečenje bilo čijih nacionalnih frustracija i očuvanje mita o Hrvatskoj kao nedužnoj žrtvi.
Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, predsednik Udruženja pravnika Srbije
Povezani tekstovi
