“Veritas“ je Tužilaštvu Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) 13. juna 2013. godine uputio inicijativu za podnošenje zahteva za preispitivanje pravosnažne presude u predmetu Gotovina i drugi (operacija „Oluja”), s pisanim podrškama Tužilaštva za ratne zločine i Nacionalnog saveta za saradnju sa MKSJ Republike Srbije.
A samo dan kasnije, danski mediji su objavili privatno pismo u kojem sudija MKSJ Frederik Harhof izražava veliku zabrinutost zbog ,,promene kursa tribunala pod pritiskom vojnog establišmenta nekih uticajnih zemalja”, kojima je podlegao predsednik suda Teodor Meron.
U tim ,,establišmentima”, poput Sjedinjenih Država i Izraela, sugeriše Harhof, došli su do zaključka da je sudska praksa tribunala u primeni načela komandne odgovornosti otišla predaleko, što bi moglo da ugrozi i neke druge vojne komandante, a ne samo one s Balkana.
Nedavne oslobađajuće presude generalima Gotovini, Markaču, Perišiću i šefovima srpske tajne policije Stanišiću i Simatoviću, sudiju Harhofa su, kako je napisao, ,,bacile u duboke profesionalne i moralne dileme”, s kakvima se nikada ranije nije suočio.
No, najgora od svega je sumnja da su neki od njegovih kolega podlegli kratkovidim političkim pritiscima, što u potpunosti menja premise njegovog rada u službi prava i zakona”.
Javnost, piše Harhof, ,,verovatno nikada” neće utvrditi da li su opravdane njegove sumnje da je predsednik tribunala, američki sudija Teodor Meron izvršio ,,masivni pritisak na ostarelog turskog sudiju” Mehmeta Gineja da u poslednjem trenutku promeni svoje mišljenje i pridruži se tesnoj većini koja je izglasala oslobađajuću presudu Gotovini i Markaču.
Ima li kakve veze između „Veritasove“ inicijative i Harhofovog pisma prijateljima i saradnicima? U užem smislu, osim vremenske koincidencije, nema.
Naime, „Veritas“ svoju inicijativu temelji na novim činjenicama do kojih se došlo po pravosnažnosti presude, a koje se ogledaju u broju od 110 ekshumiranih posmrtnih ostataka Srba sa lokacija Sveta Mare u Šibeniku i Gradsko groblje u Zadru, koji su stradali u agresiji hrvatskih oružanih snaga u avgustu 1995. (akcija „Oluja“) na zaštićenu zonu UN-a, poznatu kao sektor „Jug“, od kojih je do sada, što preliminarno što konačno, identifikovano 60 lica, prosečne starosti iznad 62 godine, među kojima je najmanje 41 civil i 16 žena.
„Veritas“ smatra da toliki broj ekshumiranih i konačno odnosno preliminarno identifikovanih posmrtnih ostataka, predstavlja novu činjenicu, koja nije bila poznata Tužilaštvu MKSJ u vreme postupka pred Pretresnim i Žalbenim većem i koja ni uz dužnu revnost nije mogla biti otkrivena, a koja bi, da je bila dokazana, mogla biti odlučujući faktor prilikom donošenja odluka oba veća, što je zakonit razlog za podnošenje zahteva za reviziju.
S druge strane, sudija Harhof ukazuje na kriminalne radnje unutar samog suda, što bi, ako se potvrde takve sumnje, moglo dovesti do krivičnopravnih odnosno disciplinskih sankcija prema nesavesnim sudijama, prvenstveno sudiji Meronu, koji je, kad je u pitanju predmet Gotovina, istovremeno bio i predsednik suda i Žalbenog veća, a onda je radio i reviziju postup(a)ka po službenoj dužnosti.
To što je napisao sudija Harhof, gledano u širem smislu, ima veze i s mojim stavovima koje sam iznosio u mnogim javnim istupima nakon oslobađajuće presude hrvatskim generalima u predmetu ,,Oluja”.
Citiraću samo jedan fragment onoga što sam rekao na tematskoj debati Generalne skupštine UN-a, održanoj 10. aprila ove godine u Njujorku: „Obarajući ’pravilo 200 m‘, Žalbeno veće je u potpunosti prihvatilo zahtev vojnoakademskog (američko-britansko-kanadskog) lobija koji se u toku žalbenog postupka žestoko usprotivio tom pravilu, obrazlažući ga kao ograničavajući faktor za upotrebu artiljerije u naseljenim mestima u sadašnjim i budućim ratovima pred međunarodnim krivičnim pravom.
Na taj način je MKSJ, pod uticajem moćnih lobija koji dolaze iz jakih država, zapravo branio pravo na legalno ubijanje civila, potpuno ignorišući pravdu za žrtve.”
Čitajući Harhofovo pismo, priznajem da mi je prva pomisao bila da je i on, direktno ili indirektno, pratio pomenutu sednicu Generalne skupštine i da ga je i pisao pod utiskom govora panelista, od kojih su većina bili veoma kritični prema selektivnoj pravdi Haškog tribunala.
Debatu je inače bojkotovao upravo sudija Meron, što je veoma teško zdravorazumski objasniti, s obzirom na to da je sud kojem predsedava upravo sud UN-a, a još teže je shvatiti i razumeti da za taj bojkot nije snosio nikakve posledice. Međutim, kad se ima na umu da su i SAD bojkotovale pomenutu debatu, a da je sudija Meron državljanin te države, onda i njegov bojkot kao i ostanak na istoj funkciji postaje razumljiv.
Ne znam da li će Tužilaštvo MKSJ prihvatiti „Veritasovu“ inicijativu i podneti zahtev nadležnom veću za reviziju postupka u slučaju „Gotovina i dr.“, ali sam skoro siguran da će SB morati sprovesti ispitni postupak radi provere tačnosti navoda iz Hofmanovog pisma.
Ne zbog nas sa prostora eks-Jugoslavije, zbog kojih je i osnovan Haški tribunal, već zbog Ujedinjenih nacija. U protivnom, ugled UN mogao bi pasti na nivo MKSJ.
Direktor Informaciono-dokumentacionog centra ,,Veritas“