Nedavni odlazak Biljane Plavšić, bivše predsednice Republike Srpske, u 96. godini života u Beogradu, i njena sahrana u Banjaluci uz državne počasti, označili su konačni, biološki svršetak jedne epohe. Otišla je poslednja krupna figura iz generacije političkih lidera koji su vodili tri sukobljena naroda devedesetih godina prošlog veka na prostoru bivše Bosne i Hercegovine, pa i šire. Njena smrt neminovno nameće potrebu za analitičkim i istorijskim poređenjem njene sudbine sa sudbinama njenih ratnih pandana i arhineprijatelja – Franje Tuđmana i Alije Izetbegovića.
Između ovo troje predsednika postoje duboke, gotovo mitske srazmere u tome kako su vodili svoje narode, kako su se suočili sa međunarodnom pravdom i, naizgled paradoksalno, kako su ispraćeni na onaj svet. Dok su hrvatski i bošnjački lider unutar svojih zajednica zacementirani kao neprikosnoveni „očevi nacija”, pozicija Biljane Plavšić u srpskom društvu ostala je mnogo složenija, polarizovana između ratnog oreola, unutrašnjih političkih sukoba i teškog haškog kompromisa.
Kao pravnik i čovek koji se decenijama bavi dokumentovanjem ratnih zločina i traženjem nestalih, ne mogu a da ovo trojstvo ne posmatram kroz prizmu Haškog tribunala. Tu se krije prva i ključna razlika. Biologija je pretekla hašku pravdu u slučajevima Tuđmana i Izetbegovića. Franjo Tuđman je preminuo u decembru 1999. godine, a Alija Izetbegović u oktobru 2003. godine. Obojica su otišli kao slobodni ljudi na funkcijama moći i sa maksimalnim državnim počastima.
Tek nakon njihove smrti, Tužilaštvo u Hagu je zvanično otvorilo karte. Za Izetbegovića je zvanično potvrđeno da je bio pod istragom kao osumnjičeni, ali je njegov dosije zauvek zatvoren bez podizanja optužnice. Za Tuđmana je Karla del Ponte otvoreno priznala da bi optužnica bila podignuta da to smrt nije pretekla. Kasnije, kroz pravosnažne presude drugima – poput šestorke bosanskih Hrvata – Hag je Tuđmana ipak posthumno definisao kao šefa udruženog zločinačkog poduhvata. Ipak, za svoje sunarodnike, oni su ostali „nepobeđeni” državnici.
Biljana Plavšić je dočekala drugačiju sudbinu. Hašku čašu ispila je do dna. Nakon dobrovoljne predaje 2001. godine, ona ulazi u istoriju kao jedina žena koja je pred ovim sudom priznala krivicu za zločine protiv čovečnosti. To priznanje iz 2002. godine postalo je večna tačka spoticanja u srpskom narodu. Jedni su smatrali da je tim činom spasla Republiku Srpsku optužbe za genocid i sebi skratila kaznu, dok su drugi u tome videli težak moralni kompromis koji je bacio senku na pravednu borbu za opstanak. Nakon odslužene dve trećine od jedanaest godina kazne u švedskom zatvoru, vratila se u Beograd, gde je živela povučeno i u dubokoj ilegali.
Moji lični susreti sa Biljanom Plavšić na upečatljiv način oslikavaju tu njenu unutrašnju transformaciju – od moćne ratne figure do usamljene žene koja traži mir.
Zvanično sam je upoznao 7. aprila 1996. godine. Toga dana doputovao sam iz Beograda u Mrkonjić Grad kako bih prisustvovao završetku eshumacije srpskih žrtava stradalih u oktobru 1995. godine u hrvatskoj operaciji „Južni potez”. Ambijent je bio jeziv, gotovo apokaliptičan. Na lokaciji punoj prekopane, blatnjave zemlje zatekao sam čuvenog patologa dr Zorana Stankovića sa VMA, kojeg sam odranije poznavao. On me je upoznao sa svojom ekipom i prisutnim funkcionerima, među kojima je bila i tadašnja predsednica Republike Srpske, Biljana Plavšić.
Dr Stanković nas je proveo kroz to stratište, puno rupa i blata, tiho nam govoreći da je sa te lokacije već eshumiran 181 posmrtni ostatak. Pokazao nam je i osamdesetak tela poređanih pored iskopane zemlje, koja su još uvek čekala mučnu proceduru identifikacije.
Sa te prebolne lokacije preselili smo se u jedan lokalni restoran, gde nam je domaćin, predsednik opštine Mrkonjić Grad, poslužio ručak. Taj obrok, međutim, nije imao ništa od državnog protokola. Izgledao je, mirisao i delovao upravo onako kako u mojoj rodnoj Dalmaciji nazivamo daću – kao podušje. Pričalo se malo, teško i tiho. Najviše je govorio dr Stanković, iznoseći gorke medicinske činjenice o ranama i uzrocima smrti stradalih. Posmatrao sam tada Biljanu Plavšić. Ona po izgledu i ponašanju u tom trenutku nije delovala kao preka i ponosna političarka sa Pala. Izgledala je kao prava, istinska ucviljena majka na podušju sopstvenog sina. Ta slika narodne tragedije pretočene u jednu ženu ostala mi je trajno urezana u sećanje.
Drugi put sam je sreo mnogo godina kasnije, nakon što se vratila sa odsluženja zatvorske kazne. Bilo je to u Crkvi Svetog Marka u Beogradu, na pomenu srpskim žrtvama stradalim u hrvatskoj akciji „Maslenica”. Bio je hladan januar, a malobrojni prisutni vernici bili su duboko zašuškani u svoje zimske kapute. U toj nevelikoj grupi jedva sam je prepoznao. Stajala je povučeno, više pozadi, ostavljajući utisak osobe koja po svaku cenu želi da ostane neprimećena i izvan domašaja javnosti.
Kada su se naši pogledi sreli, prepoznala me je. Prišla je i tiho, gotovo šapatom, zahvalila mi na mom dugogodišnjem radu u „Veritasu“, na traženju nestalih i upornoj borbi za istinu o stradanju našeg naroda. Nakon toga, viđao sam je još nekoliko puta na parastosima srpskim žrtvama u Crkvi Svetog Marka. Svaki put je stajala u senci velikih crkvenih stubova, daleko od kamera i politike. Između nas je postojalo prećutno razumevanje; bila mi je neizmerno zahvalna na diskreciji koju sam joj pružao, ne želeći da od njenih tihih molitava pravim medijske senzacije.
Ovi susreti me navode na razmišljanje o trećoj paraleli – sahranama ove tri istorijske ličnosti. Sve tri sahrane imale su institucionalni karakter, zastave preko kovčega i počasne plotune. Ali tu prestaje svaka sličnost.
Franjo Tuđman je 1999. godine ispraćen u monumentalnu grobnicu na zagrebačkom Mirogoju, pred više od stotinu hiljada Hrvata, kao otac nacije, upkros tihom bojkotu zapadnih diplomata. Alija Izetbegović je 2003. godine, po sopstvenoj želji, sahranjen na vojničkom šehidskom groblju Kovači u Sarajevu, praćen rekom od preko sto hiljada Bošnjaka, čime je sebe simbolički zauvek izjednačio sa običnim borcima Armije BiH. Obojica su sahranjeni na vrhuncu opštenacionalnog mita.
Sahrana Biljane Plavšić u Banjaluci u oktobru ove godine odigrala se u potpuno drugačijem tonalitetu. To nije bio skup stotina hiljada ljudi, već miran i dostojanstven ispraćaj uz oko hiljadu prisutnih. Njena sahrana nije bila sekularni spomenik državne slave niti vojničko šehidsko groblje, već ukop na banjalučkom groblju Sveti Pantelija – na regionalnom nivou jednog entiteta. Ipak, prisustvo najvišeg državnog vrha Republike Srpske pokazalo je da srpski narod, uprkos svim njenim kasnijim političkim lutanjima, raskolu sa Palama 1997. godine i teškom haškom kompromisu, njenu ratnu ulogu vrednuje kao ulogu jednog od utemeljitelja RS.
Dok su Tuđman i Izetbegović svoje istorijske krugove zatvorili oklopljeni mitovima i počastima na glavnim trgovima svojih prestonica, Biljana Plavšić je svoj krug zatvorila dugim zatvorskim i crkvenim tihovanjem. Možda je baš u toj tišini beogradske crkve i banjalučkog groblja sadržana sva tragedija, usamljenost i suočavanje sa prošlošću jedne epohe koja je konačno za nama.
Savo Štrbac
predsednik Dokumentaciono-informativnog centra “Veritas”
