U svetu postoje rimokatolici, pa i jedan broj hrvatskih katolika, koji se iz načelnih moralnih razloga protive kanonizaciji Alojzija Stepinca, što se kod nas, uglavnom, ne zna
ajedničko saopštenje Mešovite komisije Srpske pravoslavne crkve i Hrvatske biskupske konferencije, koja je razmatrala lik i delo Alojzija Stepinca, izazvalo je različite komentare.
Ovaj dokument, objavljen nakon poslednjeg, šestog zasedanja u Vatikanu, u delu javnosti protumačen je kao popustljivost predstavnika SPC, jer su izostale formulacije iz kojih bi se videlo zbog čega je za srpsku stranu neprihvatljivo proglašenje Alojzija Stepinca za sveca. Najkontroverzniji detalj je što se zajedničko saopštenje pojavilo u dve verzije.
U „hrvatskoj redakturi” navedeno je da je Stepinac „živeo i službovao u posebno teškom istorijskom periodu”, dok se u srpskom prevodu sa italijanskog taj period naziva „posebno problematičan”. U verziji saopštenja Hrvatske biskupske konferencije Stepinac je „ugledan katolički pastir”, a u saopštenju koje je objavila SPC – „važan katolički pastir”.
O tome kako je tekao poslednji sastanak u Vatikanu i šta se dalje može očekivati, za „Politiku” govori episkop bački Irinej, portparol SPC i član mešovite komisije.
Hrvatski mediji tvrde da je tekst zajedničkog saopštenja sastavio otac Bernard Ardura, predsednik papskog veća za istorijske nauke. Da li je to tačno ili su tekst usaglasili predstavnici obe crkve?
Kao što i sam naslov teksta o kome je reč kaže, saopštenje je zajedničko. U njegovoj izradi su, kako je i pravilo, učestvovale obe strane. Naravno, značajno je doprineo i moderator, otac Bernard Ardura. Smatram, kao, uostalom, što i vi negde rekoste, da je tekst izbalansiran, da nijedna strana, ni mi, ni naši sagovornici iz Rimokatoličke crkve u Hrvatskoj, ne može da tvrdi da je u saopštenju, po njegovom slovu ili duhu, nečiji stav preovlađujući. Mi takve ambicije nismo imali. Dovoljno je što je navedeno sledeće: „Došlo se do zaključka da su različiti događaji, nastupi, spisi, ćutanje i stavovi još uvek predmet različitih tumačenja. U slučaju kardinala Stepinca, tumačenja koja su uglavnom davali katolici Hrvati i pravoslavni Srbi ostaju i dalje različita.“
Naknadne fabule o autorstvu teksta, zatim pokušaj menjanja smisla zajedničkog saopštenja tendenciozno pogrešnim prevodom, da ne kažem falsifikatom, hinjena tumačenja, kako bi se u Zagrebu kazalo, i na takvim tumačenjima utemeljene prognoze imaju za cilj da okuraže hrvatske zagovornike kanonizacije, možda i da pokušaju da utiču na Vatikan. Po mom shvatanju, sve je to kratkog daha, da ne kažem besmisleno. Naravno, što se tiče odgovornosti prema našem delu mešovite komisije i prema kolegama iz Hrvatske, prema temi kojom smo se bavili u proteklih dvanaest meseci, to što neki u Zagrebu svojim komentarima čine nije korektno. Doduše, ne mogu da tvrdim da je sadržina njihovog trijumfalizma i prognoza ravna sadržaju i trajanju dečjeg luft-balona, ali mogu da tvrdim da su argumenti srpskog dela komisije bili zasnovani na dokumentima i neoborivim činjenicama, makar šta da o tome pišu ili izjavljuju pojedinci u Zagrebu.
Kakve su argumente predočili predstavnici SPC i srpski istoričari o ulozi Alojzija Stepinca u Drugom svetskom ratu i da li su oni dovoljni, s obzirom na to da Vatikan nije dozvolio otvaranje svojih arhiva o Stepincu?
Sa pravoslavnog stanovišta, a verujem i hrišćanskog uopšte, apsolutno smo svi u našem delu komisije, episkopi i eksperti istoričari, nastupali odgovorno i savesno, bez mržnje i pristrasnosti. Argumenti koje smo izneli – istorijski, teološki i drugi – po nama su više nego dovoljni. Sa druge strane, nama je razumljivo opravdano interesovanje naše javnosti i medija za dokaze i argumente koje smo izneli. Ali, javnosti i medijima treba da bude jasno da bi iznošenje naše argumentacije sada bilo kontraproduktivno.
Zašto bi bilo kontraproduktivno, sada kada je dijalog okončan?
Zato što poštujemo dogovor da se do okončanja procesa ne iznosi sadržaj razgovora, a proces nije okončan, još uvek traje! Kada dođe vreme, sav materijal komisije biće objavljen i dostupan. Medijsko mešanje u celu stvar može samo da proizvede zamešateljstvo. Ali ipak, ako hrvatski partneri u dijalogu nastave da iznose, ponekad veoma jednostrano, sadržaj razgovora pre vremena, kao što su, nažalost, neki od njih već počeli da čine, moraćemo i mi da reagujemo na odgovarajući način.
SPC dakle očekuje nastavak razgovora dve crkve?
Na opštem planu, Srpska pravoslavna crkva ne živi u nekakvoj paralelnoj stvarnosti niti u izolaciji u odnosu na vaseljensko Pravoslavlje i na hrišćanski svet u celini. Svedoci smo živog i, u mnogim oblastima, plodotvornog dijaloga Pravoslavne crkve sa Rimokatoličkom na različitim nivoima, od lokalnog do univerzalnog. Idućeg septembra, na primer, održaće se sledeće zasedanje delegacijâ za zvanični bogoslovski dijalog između dveju crkava, u kojem učestvuje trideset teologa iz svih pomesnih pravoslavnih crkava i trideset teologa iz čitave Rimokatoličke crkve. Ovaj dijalog je u funkciji razmatranja ključnih pitanja učenja o Svetoj Trojici i učenja o crkvi.
Sledstveno, dijalog dveju crkava nije i ne može biti završen. Kada je reč posebno o dijalogu na temu Stepinca i njegove uloge pre, tokom i posle Drugog svetskog rata, smatram da on treba da bude, u ovom ili onom institucionalnom okviru, nastavljen, proširen i produbljen. Nadam se da će tako i biti.
Da li će Vatikan proglasiti Alojzija Stepinca za sveca, ili mislite da će se papa Franjo od toga uzdržati, zbog činjenice da bi to narušilo odnose ne samo dve crkve već i Srbije i Hrvatske, kao i Srbije i Svete stolice?
Da li će Stepinac biti „proglašen za sveca”, odnosno kanonizovan, to ne znam, kao što to za sada ne zna ni bilo ko drugi. Odluka je u nadležnosti pape Franje. Šta pak naša crkva – dakle, i ja lično – o tom pitanju misli, jasno je iz službenih pisama naše crkve papi i iz njegove zadivljujuće odluke, donete na osnovu neprihvatanja mogućnosti Stepinčeve kanonizacije od strane Srpske pravoslavne crkve, da se kanonizacija odloži, a problematika koja se nje tiče odgovorno razmotri u dijalogu srpskih i hrvatskih episkopa i istoričara u okviru Mešovite komisije. Napominjem da u Evropi i svetu postoje i rimokatolici, pa i jedan broj hrvatskih katolika, koji se iz načelnih moralnih razloga protive toj kanonizaciji, što se kod nas, uglavnom, ne zna.
Arhivska građa i naučna literatura o ovoj temi praktično su neiscrpne, a rok od godinu dana prekratak. Uz to valja sačekati i otvaranje svih do sada zatvorenih vatikanskih i nekih drugih arhiva. Stoga sam uveren da će započeti dijalog biti nastavljen, bilo u formi produžavanja mandata komisiji, bilo pak u nekoj drugoj formi. Uostalom, videćemo.
Ovde ne bi trebalo da presuđuju međudržavni ili međunacionalni odnosi. Treba da presudi istorijska istina i samo istina. Niko drugi i ništa drugo!
Povezani tekstovi
