Ne pamti se da je izbor nekog državnog funkcionera u Hrvatskoj izazvao toliko medijske pažnje kao skorašnji Ivana Turudića, aktuelnog sudije Visokog kaznenog suda, za glavnog državnog tužioca, koga je izabrao hrvatski Sabor 7. februara, a na tu dužnost bi trebalo da stupi najkasnije 26. maja, kad aktuelnoj glavnoj državnoj tužiteljki Zlati Hrvoj-Šipek ističe četvorogodišnji mandat. Za njega je glasalo 78 poslanika hrvatskog Sabora, među kojima i dva iz SDSS-a, 60 je bilo protiv, a dva su bila suzdržana, od kojih je jedan iz SDSS-a.
Njegov izbor obeležile su višenedeljne napetosti: opozicija i predsednik države Milanović oštro su se suprotstavljali njegovom izboru, a vladajući HDZ s premijerom Plenkovićem na čelu beskompromisno ga je podržavao. Turudiću se najviše spočitavala povezanost s vladajućim HDZ-om i bliskost i poznanstva sa Zdravkom Mamićem i Josipom Rimac, koji su procesuirani za krivična dela korupcije i trgovine uticajem.
Drama oko njegovog izbora počela je nakon što su objavljene poruke koje je razmenjivao sa Josipom Rimac, nekada veoma moćnom HDZ-ovkom. Sadržaj njenog mobilnog telefona, na kojem je sačuvano preko 300.000 poruka, svedoči da su Turudić i ona tokom godina, sve do njenog hapšenja 2020, razmenili više stotina poruka i telefonskih poziva, ali i da su se sastali više puta. Premijer Andrej Plenković tvrdi da je objava SMS poruka iz istrage protiv Rimac „medijsko-politički udar na vladu”. Za njega je zapravo strašno što su poruke objavljene, ali ne i njihov sadržaj.
S druge strane, predsednik Milanović smatra da je izbor „probisveta” Turudića, koji „od svih sudija u Hrvatskoj javno i nedvosmisleno deklariše svoju bliskost i privrženost HDZ-u”, „nacionalna katastrofa” i da se „od druga Tita nije desilo da partija bira državnog tužioca”.
„Ako Andrej Plenković doista misli da je izbor Turudića ad akta, vara se. Otkrivanje kriminala i korupcije nije i ne može biti ad akta jer se nešto pitaju i druge institucije hrvatske države, a u konačnici i hrvatski građani”, navodi se u saopštenju kabineta predsednika države od 13. februara.
Dan kasnije i predsednik Visokog kaznenog suda, uz saglasnost predsednika Vrhovnog suda, podneo je nadležnom sudijskom veću pritužbu protiv sudije tog suda Ivana Turudića zbog povrede Kodeksa sudijske etike, uz obrazloženje da „prema izjavama proizlazi da se sudija Turudić više puta sastajao s osobom protiv koje je pokrenuta istraga, čime je po oceni predlagatelja prekršio Kodeks sudijske etike”.
Imenovanje Ivana Turudića, „koji se druži s kriminalnim miljeom, koji laže i koji je odavao informacije iz istraga osobama kojima to nije smeo”, ujedinilo je levoliberalni opozicioni blok, u kojem je okupljeno 11 stranaka, koji je 17. februara na Markovom trgu u Zagrebu organizovao protest pod nazivom „Dosta je! Idemo na izbore”, na kojem su tražili zaustavljanje korupcije, kriminala, pljačke i HDZ-ove uzurpacije vlasti te raspisivanje izbora odmah.
Pa ko je taj čovek?
Ivan Turudić (62) diplomirao je 1987. na zagrebačkom Pravnom fakultetu a dve godine kasnije položio je i pravosudni ispit. Pripravnički staž odradio je na virovitičkom Opštinskom sudu, na kojem je 1991. postao sudija, a kasnije i predsednik suda. Bio je dobrovoljac „domovinskog rata”, a 1999. postaje pomoćnik ministra pravosuđa. Nakon službovanja kao sudija virovitičkog Županijskog suda, Turudić odlazi 2000. na zagrebački Županijski sud, na kojem dve godine radi kao istražni sudija, a idućih sedam kao sudija krivičnog odeljenja prvog stepena. Od marta 2009. do kraja 2010. bio je predsednik i sudija Odeljenja za Uskok zagrebačkog Županijskog suda, a dve godine kasnije izabran je za predsednika Županijskog suda u Zagrebu. Na toj poziciji ostaje do 1. januara 2021, kada postaje sudija Visokog kaznenog suda, a do izbora predsednika tog suda Željka Horvatovića upravo je on slovio kao favorit.
I „Veritas” je pratio „profesionalni” rad sudije Turudića u delu koji je imao veze sa Srbima. Evo šta mu zameramo:
Za vreme obnašanja funkcije predsednika Opštinskog suda u Virovitici devedesetih, legalizovao je otetu imovinu virovitičkih Srba. „Fiktivnom tužbom se potraživala imovina. Taj igrokaz je išao otprilike ovako: mazneš Srbinu auto, onda nađeš dva svedoka koji kažu da si Srbinu platio auto, pa se objavi na ploči suda i tamo stoji ta presuda. Srbin se ne oglasi i onda mu se oduzme imovina”, opisala je Turudićev modus operandi Katarina Peović, predsednica stranke Radnička fronta, te dodala: „Spominju se mnogi istaknuti Virovitičani u ovakvim kriminalnim radnjama koje su ozakonjene. Ozakonjeno bezakonje. A ko je to ozakonio? Pa, Ivan Turudić. Pitanje je da li je on sudio u tim slučajevima, ali činjenica je da je bilo 17 takvih presuda, tzv. presuda iz ogluhe (izostanka), u vremenu kad je on bio predsednik suda u Virovitici… Ovo je pravda na njihov način, pravda kojoj se možemo nadati kad Ivan Turudić bude instaliran na poziciju glavnog državnog tužioca.”
U martu 2015. Turudić je, kao predsednik Županijskog suda u Zagrebu, predlagao da se uvede dopuna u Krivičnom zakonu po kojem bi poricanje prirode „domovinskog rata” bilo krivično delo. Predlagao je da se propiše kazna od tri do pet godina zatvora za teze kao što su: „da domovinski rat nije bio odbrambeni, da nije bio agresija nego građanski rat i da cilj ’Oluje’ i drugih operacija nije bilo oslobađanje nego etničko čišćenje”. Naglašavao je da se ne namerava uvesti verbalni delikt kakav je postojao u jugokomunizmu, nego da se pokaže da država štiti najviše društvene vrednosti kao što je „domovinski rat”. Novim zakonom bi se sankcionisali pojedinačni zločini. Zbog toga bi kažnjivi bili „samo najteži oblici kršenja zakona, i to počinjeni s izravnom namerom, što znači da je potrebno dokazati da je neko hteo počiniti krivično delo i bio svestan njegovih posledica”.
Županijski sud u Zagrebu, u veću kojim je predsedavao Ivan Turudić, u julu 2016. doneo je „istorijsku” presudu kojom je u celosti poništio presudu nadbiskupu Alojziju Stepincu, koji je 1946. osuđen na 16 godina zatvora i prisilnog rada, te petogodišnji gubitak političkih i građanskih prava „zbog saradnje sa italijanskim i nemačkim okupatorom, te ustaškim režimom u NDH, za nasilno katoličenje pravoslavaca, za pomaganje ustaškom režimu, ali i neprijateljsku propagandu nakon kraja rata”.
U obrazloženju te presude, između ostalog se navodi: „Presuda protiv dr Alojzija Stepinca ne samo da predstavlja presudu koja je donesena zloupotrebom od strane autoritarne vlasti već i presudu koja se temelji na arbitrarnosti suda u krivičnom postupku, što predstavlja apsolutno kršenje načela vladavine prava i pravne države. Osim kršenja ovog načela, povređena su i brojna druga načela, prethodno detaljno analizirana i to pravo na pošteno suđenje koje uključuje pravo na nezavisan i nepristrasni sud i odgovarajuće vreme za pripremu odbrane, pravo na žalbu u krivičnim postupcima, pravo na slobodu i sigurnost, pravo na slobodu mišljenja i pravo izražavanja. Zbog svih utvrđenih povreda priznatih načela pravne države i demokratskog društva, prihvaćena je revizija i poništena je presuda Vrhovnog suda Narodne Republike Hrvatske u Zagrebu od 11. oktobra 1946, broj Stup. 6/1946, a posledica takve odluke je da se dr Alojzije Stepinac ima smatrati neosuđivanom i nevinom osobom.”
Turudić je, dakle, svojim dosadašnjim radom i te kako „zadužio” i Srbe, pa su srpski zastupnici u hrvatskom Saboru s „opravdanim” razlogom glasali za njegov izbor na funkciju glavnog državnog tužioca i tako mu omogućili da dodatno „disciplinuje” zločeste Srbe za svo zlo koje su naneli ustašama u Drugom svetskom ratu, ali i svim Hrvatima u ratu devedesetih, kojeg će, pod pretnjom zatvorske kazne, morati zvati „domovinski”, a ne, kao do sada, „građanski”!?
Objavljeno na sajtu dnevnog lista „Politika“, 25. februara 2024. godine
Povezani tekstovi
