Неколико недеља пред годишњицу убиства деветоро мештана у Вариводама, телефоном ми се јавио Душко Илијашевић и сугерисао да се међу жртвама помене и његов стриц Илијашевић Угљеша (54), који је убијен око или истог дана када и његових деветоро комшија и чијег имена нема на споменику жртвама тога села.
Више детаља о убиству деветоро Срба у Вариводама: Јована Берића (75), Шпире Берића (55), Рајдивоја Берића (69), Марије Берић (69), Мирка Покрајца (84), Душана Дукића (59), Марка Берића (82), Милке Берић (67) и Јована Берића (56), побијених 28. септембра 1995. у њиховим двориштима, на праговима кућа или у кућама, јавност је сазнала 2. октобра 1995. из саопштења Хрватског хелсиншког одбора (ХХО). До тада је хрватска полиција, иако на вријеме обавештена, покушавала прикрити тај злочин, у чему није успела захваљујући чињеници да су врло брзо на место злочина стигли представници УН-а и новинари Слободне Далмације. Ипак је успела да лешеве убијених склони тако што су их покопали на книнско гробље под ознакама “непознат”, иако су знали њихов идентитет. Њихова тјела су у прољеће 2001. ексхумирали хашки истражиоци, међу 301 посмртним остатком, колико их је било покопано на том гробљу, сви из времена ’Олује‘ и ’постолује‘.
Породице су их идентификовале 2002. у Загребу и сахранили их у родном селу, гдје су им општина Кистање и Српско народно вијеће подигли споменик, који је већ више пута скрнављен и код којег се већ више од десет година одржавају комеморације на високом нивоу. Тако је још 2010. на комеморацији, поред родбине и представника српске заједнице, присуствовао тадашњи председник Хрватске Иво Јосиповић, а ове године већ се скоро два месеца најављује и присуство хрватског премијера Андреја Пленковића. И поред свега тога, за овај злочин до данас, иако је било процесуираних, још нико није осуђен.
Зашто међу жртвама није исписано и име већ поменутог Угљеше Илијашевића?
Његово тело пронађено је нешто касније у густерни за воду. К.Ш, активиста ХХО, сведочи: „Дошао сам до рубних кућа у Вариводама, одкуда се види Зечево… Пред собом сам видио густјерну са водом. Осјећао сам мирис распаднутог тијела. Како сам наилазио на крепане овце и стоку, мислио сам да је овца. Нисам могао оцјенити одакле долази. Поред густјерне сам видио канту. Бацио сам канту у бунар и пазио да се не чује прегласно. Кад је канта пала, пала је на нешто меко. Погледао сам доље и видио леш у води. Замало сам добио слом живаца…
ХХО је претпоставио да је женски леш припадао Марији Покрајац (84) из Варивода а леш из густјерне Миливоју Атлагићу (55) из оближње Острвице, који је остао у свом селу и из којег је, који дан касније, ради неког посла отишао у Вариводе, где је и убијен, али се није знало где је покопан.
Међутим, није то био Миливојев него Угљешин леш. У октобру 1995. нашао га је нећак Озрен Мандић, који је живео у Водицама, када је дошао да га обиђе. Озрен је свог ујака Угљешу и сахранио на месном гробљу. О Угљешиној смрти ми у Веритасу смо први пут чули тек 2014. од Далибора Дукића који се вратио у Вариводе. Испричао нам да је Угљеша био сеоски ковач, да је лепо цртао, да није био ожењен, да је имао и психичких проблема и да је живео у домаћинству са братом Станком, који је избегао у Србију, где је у међувремену и умро, те да има и рођеног брата Живка, лекара по занимању, који живи у Београду. Истог дана смо га назвали. Живко нам је потврдио Далиборову причу и додао да је Угљешин леш обдукован на патологији у Задру и да у обдукционом записнику пише да је узрок смрти утапање, али да је он својим ’колегијалним везама‘ дознао да је имао прострелну рану на потиљчаном делу главе, што је и прави узрок смрти.
Родбина убијене старице Марије Покрајац, ако је уопште има, још нам се није ни јавила. Особу под тим именом Веритас и не води међу жртвама ’Олује‘.
Из искуства знам да је родбина убијених Срба у ’постолујним временима‘ ако су сви или само понеки живели у Хрватској избегавали да пријаве да су им рођаци убијени у Крајини како би избегли могуће последице. Један из те категорије је и потпредседник хрватске владе из српске квоте, Борис Милошевић, који је први пут ове године, непосредно пред одлазак у Книн на прославу ’Олује‘, обзнанио да је и његова бака са очеве стране Даринка (70) убијена од хрватског војника у селу Павићи у септембру 1995. године. Павићи су у близини Варивода.
Три дана пред годишњицу убиства Вариводичана, позвала нас је телефоном и Булаја Невенка из Ићева и замолила нас да ургирамо да се на комеморацији у Вариводама пред виским гостима помену и имена њене свекрве Милке (85) и заове Драгиње (55) које су некако у исто време убијене и запаљене у њиховој кући у Ићеву, и мужа заове Јеке, већ споменутог Миливоја Атлагића, за чијим посмртним остацима се још трага. Кад јој рекох да је ово комеморација жртвама из Варивода и оближњег Гошића, у којем је месец дана раније по истом обрасцу убијено седам мештана, рече ми: „Па нема ту разлике. Ићево је одмах уз Вариводе и убили су их исти врагови само зато што су Срби“.
Ако има нешто позитивно у Милошевићевом одласку на прославу ’Олује‘ у Книн, онда је то охрабрење рођацима убијених Срба да је дошло време да слободније могу да говоре о страдању њихових рођака у ратним и поратним временима деведесетих. Мало ли је?
