Položaj srpskog naroda u Hrvatskoj i stanje u kojem se nalazi, koliko god to nekome delovalo surovo, najbolje oslikava odgovor na pitanje zašto Srbi iz Like, sa Korduna i Banije i iz slavonsko-baranjske oblasti stalno sa sobom nose naočare i kišobran. A tragikomični ili, bolje rečeno, morbidni odgovor koji oslikava gorku istinu glasi: – Zato što se plaše “Bljeska” i “Oluje”.
Trećina predratnog srpskog stanovništva ili oko 180.000 Srba, koliko je posle dve pomenute “redarstvene akcije” Hrvatske vojske ostalo na svojim ognjištima, živi u političkoj, nacionalnoj, kulturološkoj i, što je najgore, demografskoj defanzivi.
Da nema njihovih sunarodnika na Kosovu i Metohiji, Srbi iz Hrvatske bi bez imalo sumnje predstavljali najugroženiju i najobespravljeniju etničku zajednicu u celoj Evropi. Poslednji udarac nakon koga su izgubili svaku nadu da će se njihov položaj popraviti zadao im je Haški tribunal nedavnom presudom kojom su generali Ante Gotovina i Mladen Markač oslobođeni bilo kakve odgovornosti za progon oko 250.000 Srba sa njihovih ognjišta. Amnestiranjem hrvatskih generala, Haški tribunal je praktično stavio završni pečat na dobro poznati plan o “rešavanju srpskog pitanja u Hrvatskoj”, koji je zacrtao Ante Starčević, u delu počeo da sprovodi Ante Pavelić, a dovršio Ante Gotovina.
Kako se poštuju prava nacionalnih manjina, pre svega Srba, i šta se krije iza proklamovanog “tisućljetnog evropejstva”, kojim se hrvatski zvaničnici svakodnevno busaju u prsa, najbolje se pokazalo u proteklih par dana. Višednevni, odnosno višemesečni protesti protiv ćirilice u Vukovaru, zatim izjava predsednice Hrvatske stranke prava “Ante Starčević” Ruže Tomašić da je “Hrvatska za Hrvate, dok su svi ostali gosti”, potom otvoreni antisrpski govor mržnje Zdravka Mamića, koji slovi za najpoznatijeg hrvatskog fudbalskog radnika posle Ćire Blaževića, i na kraju divljački napad na učenike pravoslavne bogoslovije manastira Krka iz Kistanja više nego jasno potvrđuju da Srbi u Hrvatskoj predstavljaju manje od nacionalne manjine i građane drugog reda.
Narod preti vlastima
Predsednik Dokumentaciono-informativnog centra “Veritas” Savo Štrbac, koji je već dve decenije neformalna “persona non grata” u Hrvatskoj zbog svoje borbe za prava Srba, kaže da je Hrvatska u svoje zakonodavstvo ugradila sve evropske zakone koji propisuju širok spektar prava za pripadnike svih nacionalnih manjina, ali ističe da su svi ti zakoni mrtvo slovo na papiru. Prema njegovim rečima, veliki problem predstavlja činjenica da veliki deo hrvatske javnosti, pre svega desničarske organizacije i “dragovoljačke udruge”, prete svojim vlastima u slučaju da počnu da sprovode zakone koji Srbima garantuju pravo na korišćenje jezika i pisma.
- Desnica je u Hrvatskoj veoma jaka bez obzira što je trenutno na vlasti SDP i što u Vladi Hrvatske sede ministri i ministarke iz reda Srba. To su najbolje pokazali vukovarski protesti protiv ćirilice i otvoreni napadi hrvatskih veterana na premijera Zorana Milanovića nakon što je osudio šovinističku izjavu Ruže Tomašić – kaže Štrbac.
On ističe da su Srbi koji bi želeli da se vrate na svoja ognjišta ili samo da ih posete i dalje u strahu od tajnih poternica i optužnica.
- Mi u “Veritasu” svakodnevno dobijamo na desetine poziva od Srba koji se raspituju da li smeju da odu na rodnu grudu. Ti ljudi govore da nisu ništa napravili i da ne vide razloga da se plaše, ali se ipak plaše, jer to što su potpuno nevini jednostavno ne predstavlja garanciju da nisu optuženi ili čak osuđeni u nekom montiranom procesu – objašnjava Štrbac.
Šef “Veritasa” je poslednji put boravio u Hrvatskoj 1998. godine kao član državne delegacije tadašnje Savezne Republike Jugoslavije. On priznaje da posle toga nikada više nije kročio na tlo Hrvatske.
- U dva navrata sam bio takođe član zvaničnih delegacija, ali su mi “dobronamerni” Hrvati sugerisali da ne prelazim granicu, jer ne mogu da mi garantuju bezbednost. Govorili su mi da ne treba da se plašim državnih organa ili njihove policije, ali da oni strahuju da će me neki “veliki Hrvat” ubiti kako bi postao nacionalni heroj. Posle tih sugestija i saveta, iz Beograda za Banjaluku uvek putujem “preko koridora”, odnosno preko Rače, pa kroz Posavinu – kaže Štrbac.
Predsednik Srpskog narodnog veća i poslanik u Hrvatskom saboru Milorad Pupovac pre par dana se na radnom mestu u parlamentu pojavio sa žutom trakom oko ruke, na kojoj je pisalo “gost”, u znak protesta na reči šefice HSP “Ante Starčević” Ruže Tomašić, koja je indirektno poručila Srbima da su gosti u Hrvatskoj. Pupovac se zapitao kako neko može da bude gost na svom vekovnom ognjištu, a pre toga je medijima rekao da u današnjoj Hrvatskoj postoji srpsko pitanje koje niko ne želi da postavi niti na njega želi da da odgovor, a stanje je, kako je rekao, sve alarmantnije.
- Srbi su zajednica u demografskoj, biološkoj, socijalnoj, nacionalnoj, političkoj i kulturološkoj defanzivi. Srpska populacija je starija od hrvatske, slabijeg imovinskog stanja, podzastupljena u državnim, javnim službama te sumnjičena od većine kao remetilački faktor, izložena asimilaciji koja nije uvek deo prirodnog procesa. U klasnom, etničkom i socijalnom smislu Srbi u Hrvatskoj su zapostavljena kategorija građana – ocenio je Pupovac.
Posao samo za Hrvate
Njegove reči najbolje potvrđuje nedavno istraživanje Antuna Vukelića i Darje Maslić Seršić sa zagrebačkog Filozofskog fakulteta koje je pokazalo da Srbi u Zagrebu imaju 25 odsto manje šanse da nađu posao od Hrvata. Njih dvoje su izmislili imena Hrvata i Srbina koji imaju iste kvalifikacije i slali molbe na konkurse testirajući hoće li zagrebački poslodavci više interesa pokazati za Vojislava Trifunovića ili Tomislava Lučića, a isto su uradili i za izmišljene Hrvaticu i Srpkinju – Jovanku Trifunović i Marinu Lučić.
Zagrebački profesori su molbe za posao sa imenima i biografijama kandidata, koje su se razlikovale samo u nekim nebitnim detaljima, slali na iste adrese i istraživanje je pokazalo da Vojislav i Jovanka, uprkos istim kvalifikacijama, imaju do 25 odsto manje šanse od Tomislava i Marine da uopšte uđu u selekciju za posao u Zagrebu.
Praktičnu potvrdu da su takvi rezultati istraživanja zagrebačkih profesora Pressu RS je dala jedna Srpkinja iz Zagreba koja nije želela da joj objavljujemo ime. Ona kaže da ni sama ne zna na koliko konkursa za posao se prijavila za poslednjih sedam godina, od kako je završila fakultet, ističući da je na svim konkursima dobijala odlične ocene, sve dok članovi komisije ne bi došli do rubrike u formularu u kojoj piše “Srpkinja”.
- Završila sam psihologiju, imam potrebne kvalifikacije i govorim nekoliko jezika, ali sam na svim konkursima odbijana zbog nacionalnosti koja, iako ne znam zašto, mora da se upiše na molbi za posao. Onda sam jednom prelomila i u rubriku nacionalnost počela da upisujem “Hrvatica”. Vrlo brzo sam dobila posao, ali se ne osećam dobro, jer imam osećaj kao da sam počinila izdaju i svog naroda i same sebe – kaže ona gotovo kroz suze, pokazujući na najtragičniji način kako je biti Srbin u Hrvatskoj.
Povezani tekstovi
