Ми на трактору, колона непрекидна, непрегледна и испред и иза нас. И у тим тренуцима, схватиш колико је човеку мало потребно за срећу. Сви смо ту, заједно смо, фамилија је жива“, прича Ђурђица Драгаш Вуковљак, која је као 20-годишња девојка била у колони из Крајине према Србији
И 28 година касније сећања су жива и јака, преплаве човека, душа боли као и првог дана, као и оних дугих и предугих дана и ноћи у избегличкој колони, од Коренице, преко Доњег Лапца и Петровачке цесте до Србије.
Ђурђица Драгаш Вуковљак, тада 20-годишња девојка, памтиће, каже, ужасе “Олује” док је жива, такав догађај обележи живот, он се, просто, не заборавља. Нити може, нити сме.
Дуго прича, одмотава филм, присећа се многих детаља, повремено застане, у слушалици телефона чујем само како се гуши у сузама.
У породици о “Олуји” причају често, мајка и отац су живи, баба и деда, ујак, њени мили људи из колоне отишли су са овог света, однели са собом своје живе ране. Ђурђица своје живи. Оне боле, како године пролазе све су јаче, све дубље.
И ту промене нема, те ране не зацељују.
Почело је, био је 4. август, у рано јутро гранатирањем Коренице, и то и није било нешто необично. Оно што је било неуобичајено, било је обраћање, тадашњег председника Хрватске Фрање Туђмана који је, слушали су га тог дана у Кореници у зору, на Хрватском радију, Ђурђица, њена мајка и млађа сестра, позивао Србе да остану у својим кућама, да долази хрватска војска, али да нема разлога да се плаше.
“Било је око шест ујутру, у кући само нас три… У моменту смо схватиле да се дешава нешто што се раније није догађало. Због граната које су падале, отишле смо у суседну кућу у неко склониште. Гранатирање је, с прекидима, трајало читавог дана. Нисмо знали шта се дешава, дуго, мучно ишчекивање шта ће бити. Увече, био је већ мрак, можда девет сати, низ улицу је наишао аутомобил, неки човек у униформи рекао је да се спремимо и кренемо према Пљешевици, према Босни, и да је то евакуација пошто има напретка хрватске војске, вратићемо се кућама, то је због наше безбедности…”, прича Ђурђица како је било тог 4. августа 1995. године.
Онда је, каже, у насељу, у граду, настала паника, свако је потрчао својој кући, кренуло је паковање ствари по мраку. Њени су имали кола, “москвича”, отац на линији, негде око Госпића, нико од њих три није знао да вози. Мајка уплашена, сестра у паници. Замолиле су комшију да он вози, имали су и неку велику приколицу, људи су почели да трпају ствари, да се пакују, па да крену… Све у нади да ће се брзо вратити.
“Нама је паковање, у неку руку, било лакше него комшијама, пошто смо у Кореници већ били избеглице, избегли још 1991. из Госпића, ту живели у изнајмљеном стану. Тако да и нисмо имали неки осећај какав имају људи који први пут излазе из својих кућа. Важно је било да узмемо документа, нешто слика, већина нам је остала у Госпићу, јако ми је било важно да понесем студентски индекс, и јако важно, не знам ни данас због чега, једне фармерке, као да је живот зависио од тих фармерки…”, наставља Ђурђица.
Кренули су у колони ка Пљешевици, ни данас не зна колико је било људи у колима, приколица пуна ствари, “москвич” јак, може да повуче, нису одмакли далеко, кад су били кроз неко село, на колима је пукла гума.
“Ноћ је била, сви су се од нас разбежали, узалуд смо заустављали људе да нам притекну у помоћ, да нам замене гуму, нико није хтео да стане нити да нам помогне. У даљини се чују детонације, нас три у мрклом мраку, молиле смо неке мушкарце, ништа. Онда смо узеле пар торби из кола, кренуле пешице кроз мрак. У оној колони, успут, стао нам је неки камион, ушле смо на приколицу и тако, камионом, до Доњег Лапца. Тих 30-так киломтара путовале смо сву ноћ. Кваре се трактори, колона не може да настави, оне тракторе који стану гурну у провалију да други могу крену. Ужас један”, прича Ђурђица.
Тек у камиону, каже, њих три схватиле су да су саме, беспомоћне. Још теже је било што о оцу нису знале ништа, последње што су о њему чуле било је да је у неком селу код Госпића. Њих три на приколици, на путу у непознато, још горе што не знају ништа о остатку фамилије, јесу ли живи, где су… Страх је, сећа се и данас, био страшан, неописив и неподношљив.
“Врло добро се сећам те прве ноћи и првог дана. Посебно првог јутра у Доњем Лапцу. Памтим сваки детаљ. То јутро је мени увек у срцу, то је прекретница у мом животу. Мрак је био кад смо дошли у Лапац, кад је кренуло да свиће, изађем из тог грозног камиона, напољу, на путу, неко спава, читава колона стоји, ништа се не дешава. Гледам свитање, и размишљам, Боже ово је последњи пут да сам овде, растајем се од свог завичаја, свањава а ми ћемо да кренемо даље, и све ово овде ће остати… Ту сам схватила шта нам се уствари дешава и да је то прекретница, да ништа више неће бити исто. Плакала сам ту сама, сестра и мама су биле на приколици камиона, шетала сам поред оне тужне колоне, сагледала са тих мојих 20 година сву ту несрећу гледајући оне јадне људе, запрежна кола, коње, тракторе, приколице… Неки људи спавају, неки шетају около, траже рођаке, распитују се, дозивају једни друге, општи хаос који се још није ни захуктао, раздањује се а видиш шта ће се тек десити“, прича Ђурђица.
Застане, заћути, гута сузе. Стижу сећања, ређају се слике.
У Лапцу су се спојиле колоне које су долазиле из различитих крајева, из кореничког краја, од Госпића, ту су њих три нашле бабу и деду које је неко довезао од Госпића. Баби и деди рекле су да наставе даље са људима са којима су дошли, њих три су истим камионом наставиле за Петровац. Опет цео дан у камиону, стрепња за оца, о њему и даље ништа нису знале. Среле су много људи са положаја, већина је ту, оца и даље нема. Неки су их убеђивали да су им видели оца, њих три стрепеле да му се шта није десило па неће људи да им кажу.
“Кад смо стигле до Бањалуке пронео се глас о бомбардовању колоне на Петровачкој цести. Ту је тек био хаос. Свако мисли да је баш неког његовог на Петровачкој цести погодила бомба. Прво нисмо знали где се десило, једни вичу код Санског Моста, други веле код Кључа, гласине стижу са свих страна. Ту смо већ биле уморне, избезумљене, мајка у једном тренутку као да није била при себи, изгубила се била потпуно од страха, умора. Само смо ишле уз колону тражећи тату, а њега нема”, прича Ђурђица.
Не зна, вели, где човек у таквој ситуацији нађе снагу да остане при себи, да настави да корача… Много пута од тада себи је, каже, рекла: Боже, да ми сад неко каже да све то морам поново да прођем, рекла бих молим те, немој, боље да ме нема.
Али, тада је ваљда, уверена је, преовладавао обичан људски нагон за преживљавањем, једноставно, “не размишљаш шта ће бити сутра, живиш за тај тренутак”.
“Једино о чему смо размишљале било је само да нађемо оца, само да смо сви скупа, то нам је једино било важно. Неких делова нашег боравка у Бањалуци више се и не сећам, сећам се само кише која је падала нон – стоп, тресле смо се од хладноће, ми на пољани, а киша читаве ноћи пада по нама… Без шатора, на отвореном простору, на ледини, нека пољана уз петљу пута од Бањалуке ка Хрватској, ту су се све колоне састале и ту је било најбоље место да људи траже оне које су изгубили. Нас три на ледини и две торбе, немамо са чиме да се покријемо, седиш у блату, киша пада по теби. Наиђе нека страна телевизијска екипа, снимају онај народ, нас три само смо се криле, не од страха да ће нас неко видети, препознати, него, било нас је срамота да ће нас неко видети онако прљаве у оном блату, ниси крив, али срамота да те неко тако сними”, прича Ђурђица.
Идеш од трактора до трактора, сећа се тих дана, “и сви људи су ти исти, сви у маскирним униформама, избезумљени, крвавих очију, и где год кога са леђа видиш, помислиш ево га отац”…
“Онда приђеш и видиш да није. Километре смо сестра и је прошле тражећи оца по оној колони, не сећам се више да ли смо за све то време ишта појеле, залогај хлеба макар. После сам ишла до Бањалуке пешке, до неке поште, да зовем рођаку у Београд да видим да се тата њој није јавио. Тако смо и нашле оца, он се јавио рођаки у Београд, ми смо се јавили њој, она нам је из Београда пренела да је жив”, сећа се Ђурђица.
Два дана касније, у Бањалуци су њих две сестре нашле оца.
“Тог тренутка кад сам га видела на том неком мосту увек ћу се сећати. И, како смо сестра и је трчале ка њему, и очевог лица кад нас је угледао. Плакале смо нас две, плакао је и он. Како је живот понекад смешан, грлимо се ту, плачемо, а онда он одједном каже: јесте ли извезле ауто… Ми кажемо нисмо, причамо шта је било, није њему било до аута, рачунао је лакше ћемо са колима наставити пут Србије”, прича Ђруђица.
Од оца су после сазнале да је он у свој оној паници успео да оде до бабиног и дединог села, таста и таште, да узме њихов трактор, по мраку да спакује нешто хране и ствари и да трактором од Госпића стигне до Бањалуке. Са тим трактором се патио данима, није имао акумулатор, али је успео да га довезе до Бањалуке и после су на том трактору стигли у Србију. Путовали од Бањалуке до близу Апатина скоро шест дана. На трактору су спавали, јели, путовали, после отвореног неба у Бањалуци трактор им је био као хотел, бар киша није падала по њима.
“Колона непрекидна, непрегледна и испред и иза нас. И у тим тренуцима схватиш колико је човеку мало потребно за срећу. Сви смо ту, заједно, фамилија је жива, има свој превоз, не зависиш да ли ћете неко покупити на цести, отац је ту, за воланом, ту је и ујак, они брину о нама… Нисмо више саме”, тече сећање наше саговорнице.
Није било важно ни што трактор није имао светла, отац се успут сналазио за нафту, мењао ракију за гориво. Али, решен да избави породицу, да их одвезе на сигурно.
Данас, каже Ђурђица, “јако је важно да се о прича о тим данима”.
“И сама сам то на својој кожи осетила, неко самопорицање, то да сам себи говориш да те то није дотакло, да идеш даље и да је све у реду, то тако не може. То те једноставно обележи за читав живот и не треба се борити против тога. Не треба живети у прошлости, али, нормално је да се исплачеш, да се свега тога сетиш и не треба заборавити ни опростити. Никад опростити. То се не опрашта”, каже Ђурђица, која данас ради као новинарка у Радио Београда, .
Онда ћути док се враћају тешке слике избегличке колоне и оног ужаса.
Зоран Шапоњић
Povezani tekstovi
