Posle Drugog rata, Divoseljani su oprostili, širili bratstvo i jedinstvo, zaboravili svoje žrtve, dokrajčili crkvu koju su ustaše minirali, 90-ih kuće u selu su popaljene i porušene. Divoselo kod Gospića sada je pusto, u selu žive samo mrtvi
Dok je u noći između 4. i 5. avgusta u pravoslavnoj crkvi u Glini trajao stravični ustaški pir, pokolj možda i više od 1.000 Srba iz okolnih sela, ni 150 kilometara dalje, u Divoselu kod Gospića, na isti taj 5. avgust ustaše su opkoljavale Kruškovače, brdo iznad sela i spremale još stravičniji pokolj više od 900 Srba iz tog kraja.
Pune 54 godine kasnije, opet na 5. avgust, duge kolone Srba odmicale su putevima Krajine, Banije, Korduna, Like, ka Srbiji. Četvrt miliona Srba surovo suočeno sa lekcijama od pre samo pola veka, naučenim i nenaučenim, zapamćenim i zaboravljenim, u koloni su bili i oni koji su preživeli pokolje avgusta 1941, spas su tražili ostavljajući kuće i imanja i bežeći tek da spasu glave.
Strašne godišnjice, teška, stravična, surova, podudaranja datuma velikih zločina nad krajiškim Srbima! Jesu li to organizatori, inspiratori, izvođači, namerno radili?
Da, možda, pokažu i dokažu kontinuitet namera? Je li “Oluja” iz 1995. godine bila samo tačka na ono što se dešavalo na isti datum 1941. godine? Šta se desilo jednom narodu pa je posle samo 50 godina suočen sa onim što je jedva preživeo pola veka ranije?
Samo 54 godine pre “Oluje”, svi svedoci sramnog i bestijalnog zločina još nisu stigli ni da poumiru, od zore do noći trajalo je klanje Srba na brdu Kruškovača iznad Divosela. Đurđica Dragaš Vukovljak koja je 5. avgusta 1995. bila u izbegličkoj koloni od Korenice preko Donjeg Lapca do Banjaluke i Srbije, 5. avgusta 1941. izgubila je brojne članove porodice.
“U uvali Kruškovača između Divosela i Velebita od ustaša se nekoliko dana ranije sklonilo skoro 3.000 ljudi. Tu su bili moji, baba i deda i njihovo dvoje dece, bili su brat od mog dede, njegova žena i njihova deca, bili su njihovi roditelji, baba i deda mog oca. Svi su tu i ostali, svi su pobijeni, osim mojih babe i dede koji su, ranjeni, uspeli nekako da prežive. Na brdu su im ostali sin i ćerka, deca od četiri – pet godina, Jovan i Desa. Njih dvoje su, sa ostatkom naroda, pobegli prema Metku i Počitelji, tamo su im pomogli neki italijanski doktori”, priča Đurđica.
“Koga je metak ubio – to je bila lepa smrt”
I danas se, kaže, čudi kako su njih dvoje, baba i deda uspeli da prežive, da se loza ne ugasi, i da se posle rata, 1946. godine rodi njen otac.
“Na spomeniku na Kruškovači koji je podginut posle Drugog svetskog rata stoji broj od 907 žrtava pokolja 5. avgusta 1941. godine. Ta brojka zabeležena je posle rata, podaci i sećanja još su bili sveži, preživeli članovi porodica mogli su da prijave one koji su pobijeni tog dana”, kaže naša sagovornica.
Ljudi koji su preživeli pokolj pričali su kasnije da su se zorom prvo začuli rafali, povici – “Ne pucaj, ne troši municiju, pobićemo jedni druge, kolji…”.
“Baba i deda imali su rane od metaka, kako su deca nastradala, ne znamo, pretpostavljamo – od kuršuma, pošto su verovatno bili u naručju. Mnogi su poginuli klanjem, koga je metak ubio – to je bila lepa smrt”, kaže Đurđica.
Mnogi od onih koji su čudom preživeli 5. avgust 1941. godine, 54 godine kasnije bili su u izbegličkim kolonama. Istorija se Srbima iz Krajine ponovila.
“Ponekad se čini kao da su to namerno radili na iste datume. Ne bih da budem fatalista, ali, ponekad mislim da oni time što su to zlo i krv ponavljali na iste datume, pokušavali da stvore neki još jači i gori utisak. Narod je pred rat 90-ih bio prestravljen. Stariji ljudi koji su se sećali onoga što je bilo, imali su strah da će neko doći da ih kolje. Moji baba i deda, s majčine strane, sećali su se dobro rata, imali su 14 – 15 godina kad su bežali od ustaša, i njima je sve to bilo strašno. Nama deci nije bilo jasno što se oni toliko boje. Mislili smo da smo zaštićeni, tu je JNA, a oni, kad vide zastavu, šahovnicu sa prvim belim poljem bili su bukvalno istraumirani, paralisani od straha. Oni su taj strah nosili u genima. Mi koji smo rasli u posleratnim godinama to nismo imali, nama o tome niko nije pričao i to je najstrašnije od svega. Ja sam neke stvari saznavala, ispitivala tatu, on mi pričao u nekim mojim 40-im godinama”, priča Đurđica Dragaš.
Divoselo je danas pusto. Tamo nema nikoga sem jedne kuće obnovljene. Selo je sablasno prazno. Na jednom mestu, priča Đurđica, može se videti sav užas rata. Uništenje, razaranje…
“U Prebilovcima, ma koliko strašno, užasno bilo sve što se tamo desilo, nepodnošljivo, to ubijanje žena i dece, tamo je život na neki način pobedio. I dan danas tamo ljudi idu, tamo postoji crkva, neke kuće su obnovljene, tamo žive neki ljudi. U Divoselu je pobedila smrt. To je pravi primer kako smrt pobedi. Tamo nema ništa, samo grobovi, tamo žive samo mrtvi. I grobovi su zarasli u šiblje, u trnje i tamo kad odeš, taško mi je kad pričam, tamo je užasno”, kaže Đurđica.
U poslednjem ratu, srpske kuće u Divoselu su paljene pa minirane, sad na mestima na kojima su bile, postoje samo hrpe kamenja i one zarasle u trnje pa je teško i razaznati gde je koja bila, gde je koji deo sela. Đurđica je dvorište roditeljske kuće pre par godina jedva prepoznala i to – po stablu jedne stare jabuke.
Oni koji su hteli da selo tako izgleda – uspeli su u svojoj nameri.
“Neki me zbog toga kritikuju i ne razumeju, ali, ja kažem da je ono što je sada urađeno kao etničko čišćenje završna faza genocida sprovedenog u Drugom svetskom ratu. I te dve stvari su povezane, neraskidivo. Cilj je bio isti. Prvo je bio genocid, kao uništavanje ljudskog potencijala, jer ako neko selo ima 3.000 stanovnika a posle rata ostane njih 600, onda je jasno kako to selo može da ‘napreduje’. I, onda ga lako ‘rešiš', eliminišeš u ovom ratu jer u njemu živi 50 ili 60 baba i deda”, kaže Đurđica.
Ako je posle Drugog svetskog rata iko “zaboravio i oprostio i potpuno sebe ponizio”, nastavlja, to su bili Divoseljani.
“Oprostili su neoprostivo, širili bratstvo i jedinstvo, zaboravljali svoje žrtve. Oprostili su pobijenu decu, zgaženu mladost, zatrte porodice, spaljena ognjišta. Veliko je Divoselo bilo… Skoro dve i po hiljade stanovnika brojalo je pred rat. Njegov kraj nije dočekalo skoro hiljadu i po ljudi, neki su se raselili, a za četiri krvave godine, samo su groblja narasla. Ipak, oprostili su Divoseljani komšijama, dokrajčili crkvu koju su ustaše u ratu minirale, a na spomenicima podignutim na stratištima, svoju nejač nazvali antifašistima, borcima za slobodu i pobunjenim robovima”, reči su Đurđice Dragaš.
“Zato danas tamo nema ničega, i zato ja danas ne mogu da sastavim petoro ljudi da odemo tamo da na onom zatrpanom temelju crkve obeležimo krsnu slavu. Ne mogu da nađem petoro, neće, i dalje u njima ima nekog straha, ne znam šta je to. Ne samo strah da će im se nešto desiti, nego, neki čudan poriv, nešto i dalje živi u ljudima, neko jugoslovenstvo i to strašno boli”, kaže Đurđica.
Zoran Šaponjić
Povezani tekstovi
