“Како се зове хрватски блаженик, родом из Крашића, који је током и после Другог светског рата постао симбол отпора атеистичким системима нацизма и комунизма?”, гласило је питање, а “тачан” одговор био је управо Алојзије Степинац.
Папиним потписом заустављен је узлет духовног поглавара фашистичке и колаборационистичке НДХ Алојзија Степинца међу светитеље, али је зато, хрватски образовни систем решио да ову “неправду” исправи и своје млађе генерације научи “истини”, проглашавајући усташког викара за “симбол отпора нацизму и комунизму”.
Ова “чињеница” из хрватске историје завршила је и као део теста на државној матури. Наиме, у образовном систему Хрватске, као изборни предмет полаже се и веронаука, па је у оквиру тог испита ђаке дочекало и питање о Степинцу који је иначе симбол десничарско-клерикалне сцене те државе.
“Како се зове хрватски блаженик, родом из Крашића, који је током и после Другог светског рата постао симбол отпора атеистичким системима нацизма и комунизма?”, гласило је питање, а “тачан” одговор био је управо Алојзије Степинац.
Човек који је подржао злогласну НДХ која је само у Јасеновцу убила око 35.000 малишана и ћутао док су убијани српски архијереји, свештеници и православни верници, претворен је, дакле, у трен ока, у хероја и отпораша.
Само једно питање на државној матури Хрватске било је, дакле, довољно да се Срби у тој држави, па и многи Хрвати којима је позната кардиналова прљава биографија, запитају – “ко је овде луд”?
“Сматрам да то и није постављено ‘питање’ већ да се ради о погубној индоктринацији деце. Наравно да то није примерено, то је ноторни историјски ревизионизам, појава која је честа, готово преовлађујућа у хрватском школству, мада нажалост и не само у хрватском, јер коров је то који буја по већини пост-социјалистичких држава”, истиче за РТ Балкан генерални секретар Српског народног већа у Хрватској Саша Милошевић.
Њему, каже нису познати резултати матуре ни то да ли су деца већински “тачно” одговорила на питање које им је постављено у тесту, али је итекако упознат с чињеницом да је блажени Степинац глорификован не само официјелним државним политикама (образовном, културном, медијском .. па и економском), већ слављен и неформалном културом (поп музика, навијачи, бранитељи), уз католичку цркву која дубоко прожима све сфере друштвеног живота у Хрватској.
“Малобројни су и недовољно утицајни дисонантни тонови (критичке интелигенције, неких медија и невладиних организација) па су тако и малобројни они који виде мрачне стране његова свештеничког послања”, истиче Милошевић.
Но, ако је тако, чиме је онда Степинац заслужио титулу “отпораша” нацизму и комунизму?
“Степинац је у оквиру Католичке цркве, проглашен блаженим, и то је та последња степеница до проглашења светитељем. Хрвати су очекивали да ће он врло брзо бити канонизован, и да се није појавио папа Фрања (Франциско), то би се вероватно већ и десило”, подсећа за РТ Балкан председник Документационо-информативног центра “Веритас” Саво Штрбац.
Но, пре десетак година, како он наводи, наш благопочивши партијарх Иринеј написао је папи Франциску писмо да се СПЦ противи канонизацији кардинала, да он није светац, већ злочинац крив за прекрштавање и физичке ликвидације стотине хиљада Срба у Другом светском рату.
“Сарађивао је са усташама и Павелићем, и по функцији коју је обављао као надбискуп загребачки, био и усташки викар. Комунистичке власти су га и осудиле за сарадњу са усташама за шта је и био у затвору док није, под притиском међународне заједнице пуштен”, истиче Штрбац.
Наш саговорник каже да се католици у Хрватској понашају као да је Степинац канонизован и да нема већег места у коме му није посвећен или храм или огроман споменик.
“Они уче децу, јер тако је у њиховим уџбеницима, да је Степинац једна од најпозитивнијих историјских личности у њиховој историји. А од ученика онда добијете онакав одговор какав желите, односно, каквом сте га, тим уџбеницима, на предавањима, и у медијима научили”, тумачи Штрбац.
Он подсећа и да је столовање контроверзног кардинала уско везано за понтификат папе Пија 12 у време Другог светског рата.
“Они који га оправдавају кажу да је Пије спасавао Јевреје, па тако и ови који величају Степинца доказују да је он спасавао Србе од физичког истребљења кад их је прекрштавао. Не спорим ја да он јесте спасио неке Србе и неке Јевреје, али ништа не значи ако спасите пет или 1.000 људи, а 300.000 или 700.000 њих буде ликвидирано уз вашу подршку или непротивљење. А и Степинцу и Пију се ставља на терет да нису били довољно гласни у супротстављању фашистима, нацистима у усташама који су истребљивали ‘непоћудне', односно неподобне”, подвлачи наш саговорник.
Српска деца која иду у српске гимназије имају могућност да на свом језику уче сопствену историју, док, уколико похађају мешовите школе, морају учити из истих уџбеника као и хрватски малишани. Чак иако то значи да им се као истина пласирају ствари које су за њих, њихове родитеље и народ – неприхватљиви.
“Ако не одговоре како пише и како то тражи наставник, наравно да ће добити слабу оцену. Једини начин да се деца заштите од тога јесте да уписују српске школе, или да се иселе. А тај тихи егзодус Срба траје све време од “Олује”. Зовемо га ‘тихим’ зато што то камере не бележе, нигде се не евидентира, иако људи беже јер неће да им деца уче сличне ствари и да слушају историју која је по нама накарадна а по њима исправна”, истиче Штрбац.
Он закључује да ће до помирења на Балкану доћи тек кад све државе бивше СФРЈ буду имале јединствен уџбеник из историје. А то се, каже он – неће десити никад, јер ниједан од тих народа, у вези да ратовима 20. века нема истоветна мишљења. Нису то чак ни приближна уверења, већ дијаметрално супротна.
“Сва су деца жртве наших ‘искривљених система', не само ‘искривљене историје’. Свој се деци, да останемо за ову прилику у хришћанској космологији, готово увек и готово свугде, затајује новозаветни Христ са његовом љубављу, солидарношћу и сиромаштвом, а намеће старозаветни Јахве са својим шовинизмом, осветом и неупитношћу. Ми (ми Срби, ми Хрвати, ми Бошњаци и Црногорци …) хоћемо да градимо националне бастионе – томе приличе топови и војна дисциплина, крв и тло, а те ствари немају везе са заштитом, са правом, са образовањем. Треба веровати и радити за ово прво, ма колико знали да је ово друго лакше и ближе”, закључио је Милошевић на питање како, у оваквим околностима, заштитити право на образовање српске деце у Хрватској.
Ана Вуковић
Povezani tekstovi
