Прогнани Крајишници раселили су се по свијету, а највише их је уточиште нашло у Србији. Избјеглички статус и данас има више од 17.000 Срба из Хрватске, а 8.000 породица још чека стамбено рјешење. Почели су нови живот, али се с тугом сјећају избјегличке колоне, вјековних огњишта и свог завичаја.
Глумица Маја Колунџија Зорое у “Олуји” је морала да напусти родни Книн. Пунољетство, 18. рођендан, 5. августа, дочекала је у избјегличкој колони на Петровачкој цести. Умјесто по весељу, сјећа га се по страху и неизвјесности.
- Чујеш понеки јецај, дозивку, бол, пита се – где је, јеси ли их видио, јеси ли чуо – није било мобилних телефона, ти крици и слике ми се враћају у флешбековима. Као да те неко огребе – рекла је избјеглица из Книна Маја Колунџија Зорое.
У колони је из Двора на Уни изашла и Радмила Крстић, не знајући да јој је отац убијен.
- Тај пут је био дуг, тежак, болан, нон-стоп у окретању тражећи га, препознавајући га. И дан-данас мислим да га још увијек негде могу наћи – рекла је Крстићева.
Спасавајући живу главу, Крајишници су у трену остали без свега – без најближих, без имовине, без завичаја. Према подацима УН, у прве двије ратне године из урбаних средина је протјерано више од 250.000 Срба. Олуја је била завршетак тог процеса.
- Олуја је само круна и завршетак тог планираног пројекта још из Независне Државе Хрватске – Хрватска без Срба, што она данас практично и чињеницом и јесте – додао је предсједник Координације удружења избјеглих и расељених у Србији Милан Жунић.
Да Олуја није била никаква ослободилачка и одбрамбена акција, како је Загреб жели представити, говоре и подаци о убијеним и несталима, од којих су огромна већина били цивили старије животне доби.
- 1.903 жртве смо до сада евидентирали, од тога је 1.246 цивила или 65 одсто од укупног броја жртава, међу њима је 643 жене – рекао је директор Документационо-информационог центра “Веритас” Саво Штрбац.
Крајишнике боли и то што се не рјешава питање несталих и што за српске жртве нема судске правде.
- За све те ратне злочине до сада су пред хрватским судовима осуђена само двојица припадника Хрватске војске и – да апсурд буде још већи – један од њих је етнички Србин, а други је етнички Албанац – додао је Штрбац.
Прогнани Крајишници кажу да је “Олуја” – злочин који траје, јер до данас не могу да врате своја права и ријеше проблеме. 40.000 отетих станарских права и 10.000 минираних српских кућа само су врх леденог бријега.
Сваке године у Хрватској се биљежи између 300 и 400 случајева напада на Србе и њихову имовину, а сада им пријети и одузимање земље.
- Знамо да смо били катастарски власници земље, али већина те земље није била уписана у судске књиге и сада они под фирмом сређивања тих књига врше одузимање земље, преводе их општинама, општине дају другима – то се свакако може подвести под цементирање етничког чишћења – навео је генерални секретар Удружења Срба из Хрватске Милојко Будимир.
Прогнани Крајишници кажу да се живот мора наставити даље, али да се истина о српским страдањима мора пренијети и новим покољењима.
Povezani tekstovi
