Невенка Добрић свједочила је за Меморијални центар Републике Српске о страдању дванаестогодишњег сина Синише и свекра, који су убијени 4. августа 1995. године током хрватске војне операције “Олуја”, када су припадници Хрватске Војске пуцали на избјегличку колону цивила.
Невенка је живјела у селу Црквени Бок у општини Сисак са мужем Милетом Добрићем и синовима Сашом и Синишом, бавили су се пољопривредом и живјели су складно.
Када је почело гранатирање села 4. августа 1995. године, Невенка је одлучила да се заједно са млађим сином Синишом повуче трактором и приколицом, док су њен муж Миле и старији син Саша остали да чувају положај и бране село.
У тренутку поласка, Невенка је сјела у приколицу, а Синиша је хтио бити уз њу, али га је она убједила да сједне у кабину трактора са својим дједом, вјерујући да је тако безбједније.
- Скупили смо се сви, рођаци, пријатељи, моји родитељи. Кренули смо. Сјела сам у приколицу, а Синиша је хтио са мном. Рекла сам му да сједне у кабину с дједом, чинило се сигурније, јер кабина ипак мало штити – навела је Невенка у свједочењу.
Она наводи да су кренули у избјегличкој колони заједно са рођацима и пријатељима и да је у једном тренутку, отворена је ватра на колону.
- Кад смо тек ушли у шуму, одједном је поред нас прошао ауто. У њему је била жена која је радила у продавници, с њеним сестрама и сином. Одмах након што су прошли, почела је пуцњава. Метци пролијећу са свих страна, а ја не знам шта се дешава. Само сам спустила главу да не добијем метак у главу. Не знам ни ко пуца, ни одакле – навела је Невенка у свједочењу за Меморијални центар.
Она прича да, када је престала пуцњава, није ни знала да су јој син и свекар мртви, а трактор је и даље силазио на цесту, при чему је видјела ону жену из аута како иде улицом четвороношке, након чега се преврнула приколица.
Неневка се сјећа да је ударила главом о земљу, да ју је приколица притисла преко стомака, након чега губи свијест.
Синиша је сахрањен у Костајници, а Невенка је након рата, заједно са мужем и преживјелим сином Сашом, преселила у Сремску Каменицу.
Свједочи да нико у колони није био наоружан, сви су били цивили који су бјежали од рата, тражећи спас.
Злочиначка акција “Олуја” почела је 4. августа 1995. године офанзивом хрватске војске и полиције, те јединица ХВО-а на подручју Баније, Лике, Кордуна и сјеверне Далмације.
Дан касније, 5. августа, хрватска војска је ушла у готово напуштен Книн и истакла заставу Хрватске, док су колоне избјеглица преко српских територија у БиХ кренуле ка Србији.
Према подацима “Веритаса”, током “Олује” из домова је протјерано више од 220.000 крајишких Срба, а на евиденцији се налазе имена 1.903 погинулих и несталих Срба из ове акције и послије ње, од којих 1.247 или 66 одсто цивила, међу којима је око три четвртине било старије од 60 година.
Међународни суд правде је у пресуди из фебруара 2015. године “Олују” оквалификовао као етничко чишћење, али не и као геноцид, мада свјетски експерти за ту област тврде да је та операција имала све карактеристике геноцида.
Povezani tekstovi
