Српско село Стрмица надомак Книна прије рата имало је 1.700 становника, данас их је око стотињак, већином старијих људи.
То је село кроз које је прије рата дневно пролазило више од стотину возова, школа која је образовала око 700 ученика, циглана која је запошљавала око 300 радника, село које има више од 100 извора, а данас има свега стотину становника, повратника, већином старијег свијета.
Мјештани су рекли Срни да је тренутни живот Срба у Книнској Крајини тежак, због незапослености и одласка младих са вјековних огњишта.
Остале су им, кажу, успомене, старе фотографије и приче које им нико не може одузети, а остало им је и оно што носе у себи, што их и данас држи да опстану на простору који је у протеклом рату претрпио велико страдање и муку. Книнска Крајина је дала највише људских живота за отаџбину и слободу.
Стрмица, љепота непрегледна, тачно испод границе БиХ са Хрватском, најбистрије небо, каменита тромеђа, крашка поља и најљепше дјевојке, село које се налази надомак древног Книна. Мјесто гдје се спајају историја, култура, вјера и велика храброст.
Парох кнински, голубићки и стрмички свештеник Саво Мајсторовић служи у Далмацији већ 14 година и прича Срни да су Срби ту своји на своме.
“Ми као Срби чувамо наше светиње како оне чувају нас. Ту смо на своме, наш народ живи овдје вијековима. Ми људе не разликујемо ни по вјери, ни боји коже. Ми волимо сваког човјека, како и налаже наша вјера”, рекао је свештеник Мајсторовић.
Црква у Стрмици, прича парох док достојанствено стоји пред иконама старим неколико вијекова, Црква Светог Јована Крститеља, према једним изворима, подигнута је 1618. године и ове године је био јубилеј њена четири вијека постојања, међутим постоје документи који показују да је подигнута раније.
Црква је стављена под заштиту државе након неколико реконструкција, а и тренутно се ради на једној обнови, каже свештеник Мајсторовић, гледајући према бријегу на којем је величанствени храм.
Српско становништво се традиционално окупља на манифестацији “Сијело Tромеђе”, говори парох, и надају се да ће имати подршку институција и из Хрватске и из Србије, јер је тај скуп нарочито значајан за Србе са тромеђе.
Вјерници на овом подручју долазе редовно на богослужења, постоји око 80 домаћинстава, али љети буде знатно више људи, који долазе са свих страна у завичај.
Момчило Стојковић, мјештанин Стрмице надомак Книна, прича за Срну да је живот у овом српском селу прије посљедњег рата био лијеп.
Жељезничка станица, школа, неколико предузећа, око 1.700 становника, а данас их је стотињак, прича Стојковић.
“Било је доста младих, данас се вратио већином стари живаљ, а сада, ево видите, ништа. Радило се некада, живјело, све је дисало и мирисало на лијеп живот”, вели он.
Стојковић говори да је некада било 700 ђака у школи у Стрмици, која сада уопште не ради. Све је дошло “до ништа”, све пропада и зараста у коров.
Он напомиње да није имао проблема када се вратио у Стрмицу послије рата, али, како каже, једном га је припадник хрватског народа прозвао по националној основи.
“Надамо се да ће у будућности неко нешто да покрене, неки погон како би се млади Стрмичани запослили. И то и јесте будућност српског села, да би остали ту. Познато је да људи у посљедње вријеме одлазе у потрагу за бољим животом, а нигдје није љепше него на тромеђи Лике, Далмације и Босне, овдје у нашој Стрмици”, говори он.
Гојко Берић, вјечни Стрмичанац и Крајишник, каже да се вратио у своје мјесто, које воли.
“Ово волим, ово је моје. Не бојим се ничега, мене оно што волим и држи у животу. И, што ме још држи јесте да кажем истину”, прича Берић.
Он говори да се вратио крајем септембра 2000. године, када је затекао јад и биједу.
“Сви су питали гдје се враћам, али вратио сам се на своје. На почетку је и било застрашивања, али једноставно ми смо били храбрији. Ја се не бојим рећи истину. Када сам се вратио у Стрмицу на граници су ме испитивали ко сам, шта сам, рекао сам им – ја нисам крив ни за шта, само сам кренуо на своје. Моји пријатељи Хрвати са којима сам живио у Книну обрадовали су се нашем сусрету, било ми је лијепо када сам се вратио, али рећи ћу да нисмо имали ништа. Било је тешко испочетка, али борили смо се. Радили смо. Сада, ево, годинама од мог повратка, нико ме не дира”, вели Берић гласом пуним среће, док рукама показује гдје му је огњиште.
Берић каже да се “дичи својим, а они се диче њиховим”.
“Ово је наша свијетла ђедовина, ово нам нико не може одузети, ова крашка поља, лијепе преље и повјетарац са Динаре”, поручују мјештани српског села Стрмица.
Povezani tekstovi
