Пети август, дан када је хрватска војска ушла у Книн, два комшијска народа обележавају потпуно другачије — једни славе Дан победе и домовинске захвалности уз највише званичнике, док други одржавају парастосе и сећају се страдалих у “Олуји”. Срби из удаљених крајева света враћају се лети у једно село у близини Книна, када се заједно присећају како је све изгледало пре рата.
Док се на книнској тврђави вијоре заставе као симбол победе, Драган Радиновић Протић се у оближњем селу Голубић припрема за реновирање куће у којој је рођен, а коју је напустио пре 24 године. Сваке друге године ту долази из Аустралије.
“Вуче ме та нека носталгија. То човек осећа са годинама. Млади мисле да то никад неће доћи, али ја знам да хоће, кад тад”, каже Радиновић Протић.
У комшилуку, припрема се трпеза. Како се пече јагње у овим крајевима, не заборавља се ни после дугог избеглиштва — прво у Србији, потом у Шведској. Нису избледела ни сећања из колоне.
Јован Боровић се присећа како је 3. августа са женом пекао “крух” за војску јер су пекаре погођене, а да су већ увече побегли. Нису се враћали у Голубић до 2002. године.
“Утисак је био очајан. Све је било растурено, нигде прозора, ничег није било ни унутра”, навео је Боровић.
Кућа им је обновљена 2006. године и од тада је за три генерације место за летњи одмор. Книн, удаљен тек 10 километара, данас гледају са дистанце.
“Мени је најжалије што овде више никог нема — нема ни Хрвата, нема ничега. Ишао сам неки дан у продавницу, имамо једну трговину у којој можемо да купимо бурек, пециво. Пре 10 година, Книн је био живљи”, изјавио је Маринко Зрилић.
Пре рата, у селу је живело око 1.500 Срба. И после њега има живота за Србе, али признају — само лети. Ретки, који су се заувек вратили, не желе пред камеру, што ћете разумети када наиђете на ожиљке из “Олује”.
Аутор: Сања Љубисављевић, Тихана Бајић
Povezani tekstovi
