Trideset godina od kraja rata u Hrvatskoj, a rane ne zaceljuju. Jedna od najbolnijih – pitanje nestalih. Umesto humanitarno, već godinama političko pitanje. Zagreb preti Beogradu da će ovo biti ključni uslov hrvatskog “zelenog svetla“ Srbiji za pristup EU.
Ukratko
- Veljko Odalović iz Kancelarije za nestale Vlade Srbije komentarišući pretnje Zagreba da će pitanje nestalih biti uslov za “zeleno svetlo” Srbiji pred ulazak u EU, kaže da Hrvatska nema “ni jedan racionalan razlog“ da se tako ponaša: “Sve što su zatražili od nas smo dostavili, a od njih ne dobijamo baš ništa.”
- Savo Štrbac iz Veritasa upozorava da postoji još oko 200 evidentiranih masovnih grobnica koje se ne ekshumiraju, ali i 900 tela koja još nisu identifikovana.
- Nekadašnji saborski zastupnik Dragan Crnogorac ukazuje na apsurd da se i dalje traga za 736 osoba koje su nestale posle akcije “Oluja” ali i da „prvoklasno humanitarno pitanje prerasta u političko i u ucenjivanje oko ulaska Srbije u EU”.
“Otkrivanje istine o sudbini nestalih je važno i s ljudskog i s državnog stajališta. Hrvatska kao suverena država i članica EU treba iskoristiti sve raspoložive mehanizme da to pitanje reši“, poručeno je iz kabineta hrvatskog predsednika Zorana Milanovića krajem prošle nedelje.
Bio je to samo nastavak jasnog upozorenja Srbiji koje je uputio potpredsednik hrvatske vlade i ministar odbrane Ivan Anušić.
“Pitanje nestalih i pitanje ulaska Srbije u Evropsku uniju dve su spojene stvari. Ne može se dogoditi da jedna država nema bilateralno rešena otvorena pitanja s drugom, a da ta druga, u ovom slučaju Hrvatska, da zeleno svetlo za ulazak u EU“, kazao je Anušić.
Nestali: “tabu” ili tačka pomirenja
Nerešena sudbina nestalih u ratovima devedesetih već godinama unazad je istovremeno i “tabu”, ali i tema za koju svi tvrde da može doprineti pomirenju naroda nekadašnje Jugoslavije.
To se ipak ne dešava, a Srbija je suočena sa ozbiljnim optužbama da opstruira ovaj proces.
Predsednik Komisije za nestale Veljko Odalović u ragovoru za Internet portal RTS-a kaže da je rezultat dosadašnje saradnje Srbije i Hrvatske – više hiljada identifikovanih sa spiska nestalih, i sa jedne i sa druge strane.
Zato je, priznaje, i zbunjen optužbama. Tvrdi – ne postoji nijedan zahtev iz Zagreba koji Beograd nije uslišio.
“Hrvatska nema nijedan racionalan razlog za ovakvo ponašenje. Sve što su zatražili od nas smo dostavili jer Srbija ne beži od bilo kog pitanja, niti imamo razloga da išta krijemo. Svesni smo da je otrkivanje sudbine nestalih put ka pomirenju i normalizaciji odnosa. Ali to mora biti dvosmerna ulica, a mi od njih ne dobijamo baš ništa“, kaže Odalović.
Precizira da se do 2020. godine saradnja međuvladinih komisija Srbije i Hrvatske odvijala dobro i da je za to vreme pronađeno i identifikovano više od 1.000 tela nestalih Hrvata.
Od tada, tvrdi, muk.
“Kolege iz Hrvatske uporno odbijaju sastanke sa našom komisijom iz njima znanih razloga. Mi već pet godina nismo pozvani ni na jednu lokaciju od našeg interesa koja se radila u Hrvatskoj, a do tada smo bili prisutni na svima, gde god smo i mi i kolege iz BiH pokazali interesovanje”, podseća Odalović i pojašnjava da su pitanja nestalih uglavnom regionalnog karaktera, a to znači da se ne mogu isključivo posmatrati u okviru državnih ili administrativnih granica, niti samo u okviru nacionalne ili verske pripadnosti.
Spočitavanja: Beograd – Zagreb – Priština
S druge strane, direktorka Uprave za zatočene i nestale Ministarstva branitelja Vlade Hrvatske Ana Filko – upire prstom u Beograd da ne dostavlja informacije koje bi pomogle u rasvetljavanju sudbine nestalih, pre svega Hrvata.
“Sve je manje svedoka, a deo ključne dokumentacije nalazi se u arhivima Republike Srbije, koja ne otvara arhive niti dostavlja podatke o premještanjima posmrtnih ostataka. Takav izostanak saradnje i dalje ostaje bitna prepreka pronalaženju nestalih osoba”, izjavila je Filko.
Odalović odgovara da je do sada Srbija dostavila Hrvatskoj više od 1.050 protokola i raznih drugih dokumenata, mahom vezanih za događaje u, i oko Vukovara tokom rata.
“Po našim protokolima blizu 1.000 je identifikovano hvatskih žrtava. Zato nam ne mogu spočitavati da ne želimo da sarađujemo“, naglašava Odalović.
Kaže da je slično i kada je reč o saradnji sa drugim centrima u regionu koji se bave pitanjem nestalih.
“Nemamo nijedan zahtev, da li je to Zagreb, Sarajevo ili Priština da po njemu nismo postupili i pozvali ih da budu prisutni kada vršimo provere“, tvrdi Odalović.
Ističe još jedan zabrinjavajući podatak: trideset godina od kraja rata, a nerešna sudbina oko 1.500 nestalih – srpske nacionalnosti.
“Nekome ne odgovara da se javno priča o tome da se oko 1.500 Srba još vodi kao nestalo. Više od 900 njih je u usaglašenoj evidenciji, a 600 na operativnoj listi koju smo predali kolegama u Zagrebu. Svi se i danas vode kao nestali, a njihova tela se nalaze u Hrvatskoj. Hrvatskim kolegama smo dostavili na desetine i desetine zahteva za provere određenih lokacija i ni po jednom nikada nije postupljeno. U saradnji sa njima smo identifikovali 36 grobnih mesta gde su sahranjene srpske žrtve i ni jedna do danas nije otvorena. To su činjenice“, navodi Odalović.
Dokumentacija koja (ne)postoji
Odalović je uveren da su u Hrvatskoj svesni da dokumenta koja traže ne postoje, ali da ti napadi imaju “drugu funkciju“.
“Oni neće da priznaju srpske žrtve. Svaka otvorena grobnica, svaki pronalazak tela govori o nekom zločinu koji se desio i o nečijoj odgovornosti. Kada pogledamo da se isto tako ponašaju i u Prištini, onda mi to govori da je orkestrirana kampanja koja se vodi sa ciljem da se optuži Srbija, a da Srbi nisu bili žrtve ratnih sukoba“, kaže Odalović i podseća da mi imamo blizu 10.000 nestalih lica, od čega je više od 4.000 srpske nacionalnosti.
„Pa nisu ti ljudi nestali ili se izgubili u šumi, nego su žrtve zločina nekih ljudi koji su na prostorima gde su se zločini desili. Porodice, bez obzira koje su nacionalnosti ili vere, imaju pravo da znaju šta je sa njihovim najmilijima, imaju pravo da znaju ko je kriv za zločine. Svaka identifikacija grobnice, pojedinačne ili masovne, pronalazak tela i dokazi koji se prikupe, po pravilu, treba da budu osnov za otvaranje istraga“, smatra Odalović.
Politizacija pitanja nestalih
Nekadašnji saborski zastupnik iz redova srpske zajednice, a sada predsednik Saveza srpskih udruženja iz Hrvatske Dragan Crnogorac rekao je za Internet portal RTS-a da je ključan problem u politizaciji pitanja nestalih.
„Prvoklasno humanitarno pitanje prerasta nažalost u političko pitanje i obračun na nekoj političkoj sceni, ucenjivanje oko ulaska Srbije u EU“, uveren je Crnogorac.
Podseća da je na Balkanu “normalno“ da članice EU ucenjuju one koje to tek treba da postanu i apostrofira “teritorijalno pitanje“ kojim je Slovenija uslovljavala Hrvatsku.
Ipak, izražava bojazan da bi Srbija u takvoj situaciji “ucenjivanja“ imala daleko veći problem jer sa Hrvatskom ima čitav niz otvorenih pitanja: spor oko dela Dunava, ugovor o sukcesiji, ali i povratak kulturnog blaga.
Kada je reč o nestalima upozorava da je najveći apsurd što je na spisku nestalih i 736 osoba koje su nestale posle akcije “Oluja“.
“Reč je o popisu od oko 1.600 imena, ali 736 lica se još traže koja su nestala posle ’Oluje’. Dakle oko 900 lica je nestalo između 1991. i 1995. i nešto veći broj je Srba nego Hrvata koji se traži. Postoji i jedan broj ekshumiranih tela koji čeka na prepoznavanje, u pitanju je oko 350 ostataka tela koja se nalaze na sudskoj medicini u Zagrebu. I dosta ima grobnih mesta koja se znaju gde su, ali to su većinom grobna mesta posle ’Oluje’ i ona se slabo ekshumiraju“, navodi Crnogorac.
Uplitanje politike samo dodatno otežava rešavanje pitanja nestalih.
Da je tako, Crnogorac objašnjava i time što je Hrvatska do ulaska u EU na spisku nestalih imala samo žrtve hrvatske nacionalnosti.
Kada je reč o nestalima upozorava da je najveći apsurd što je na spisku nestalih i 736 osoba koje su nestale posle akcije “Oluja“.
“Hrvatski Crveni krst je vodio samo popis nestalih lica hrvatske nacionalnosti. Žrtva nema veru ili naciju i to je tako trebalo da se gleda, međutim to se sve vreme gledalo politički i zato se i sada isto gleda tako. Upravo zbog toga ovo pitanje nije odavno zatvoreno“, smatra Crnogorac.
Različiti podaci o broju nestalih
U slučaju Srbije i Hrvatske pitanje nestalih tokom ratova devedesetih nije samo političko pitanje, već i svojevrsna “igra brojevima“ u kojoj nije jednostavno da se snađete.
Prema podacima Uprave za zatočene i nestale Ministarstva branitelja Vlade Hrvatske u ovoj zemlji se i dalje traga za 1.740 osoba “nestalih i smrtno stradalih“ s nepoznatim mestom gde su sahranjeni.
Od tog broja, navode, 328 nestalih je iz Vukovara, a 451 s područja Vukovarsko-srijemske županije.
Direktor Dokumentaciono informacionog centra Veritas Savo Štrbac kaže da je reč o podacima koje je 2015. objavio u Knjizi nestalih Međunarodni komitet Crvenog krsta, a Hrvatska ga predočila kao svoj dokaz u procesu koji se vodio pred Međunarodnim sudom pravde za genocid.
Proces koji je obuhvatao tužbu Hrvatske i kontratužbu Srbije okončan je 2015. presudom da nijedna strana nije dostavila dovoljno dokaza koji bi potvrdili tvrdnje o genocidu.
Međutim, Štrbac naglašava da je “hrvatski dokaz“ pokazao da je na tom spisku mnogo više nestalih Srba nego Hrvata.
“Kada su tada videli da na tom spisku ima više Srba nestalih sa područja Hrvatske i Republike Srpske Krajine onda su se počeli praviti ludi i počeli su, a i dan-danas govore, da su to sve žrtve iz ’Domovinskog rata’“, navodi Štrbac u razgovoru za Portal RTS-a.
Dodaje da je spisak Međunarornog komiteta Crvenog krsta (MKCK) od početka bio podložan manipulacijama i da se to čini i danas.
“Zbog toga je Veritas 2016. uradio uporednu analizu, od imena do imena. Ustanovili smo da se na spisku nalazi nešto više imena nestalih sa spiska Veritasa nego sa spiska Hrvatske“, kaže Štrbac.
Rezultat te analize Knjige nestalih MKCK je i da se za 365 nestalih ne zna ko su.
“Oni nisu ni sa našeg, Veritasovog spiska, a ni sa hrvatskog spiska. Do danas moja ekipa ne zna ko su ti ljudi“, precizira direktor Veritasa
Prema podacima Veritasa i dalje se traga za 1.490 Srba nestalih tokom rata u Hrvatskoj.
“Od tih 1.490 nestali na ovom spisku kojim manipulišu Hrvati nalazi se 696 imena, a kako ga interpretiraju, tu su svi Hrvati koje su pobili ’zločesti Srbi’“, objašnjava Štrbac.
Upozorava da je u Hrvatskoj i oko 200 registrovanih grobnih mesta koja još nisu istražena.
“Za većinu smo mi prikupili podatke, a za većinu znaju i Hrvati. Za neke su nam i oni službeno dali podatke, ali još nisu ekshumirani. E sada, zašto do sada, trideset godina po prestanku rata, nisu ekshumirani često bi znali opravdati punim kapacitetima posmrtnih ostataka koji su ekshumirani, a nisu evidentirani. To nije opravdanje zašto posle ovoliko godina ne ekshumiraju poznata grobna mesta“, smatra Štrbac.
Otuda ga ucene iz Zagreba ne čude.
“To nije ništa novo. Srbija se sa tim suočava od kada je postala kandidat za EU, a Hrvatska je postala članica EU još 2013. godine. I od tada njihovi zvaničnici, političari prilikom raznoraznih događaja, a posebno prilikom obeležavanja tih godišnjica iz rata devedesetih iz godine u godinu šalju poruke Srbiji da ako bi oni dali glas Srbiji za ulazak u EU, moraju da reše nekoliko nerešenih problema, a na prvom mestu su im uvek nestali“, zaključuje Štrbac.
Otuda ga ucene iz Zagreba ne čude.
“To nije ništa novo. Srbija se sa tim suočava od kada je postala kandidat za EU, a Hrvatska je postala članica EU još 2013. godine. I od tada njihovi zvaničnici, političari prilikom raznoraznih događaja, a posebno prilikom obeležavanja tih godišnjica iz rata devedesetih iz godine u godinu šalju poruke Srbiji da ako bi oni dali glas Srbiji za ulazak u EU, moraju da reše nekoliko nerešenih problema, a na prvom mestu su im uvek nestali“, zaključuje Štrbac.
Između Prištine i Beograda – nestala i inicijativa
Da je pitanje nestalih postalo i regionalno političko pitanje svedoči i odluka Prištine da prekine saradnju sa Beogradom u pronalaženju nestalih pre, tokom i nakon rata na Kosovu i Metohiji.
To je bio ključan razlog što su početkom maja 2023. predsednik Srbije Aleksandar Vučić i Aljbin Kurti u Briselu potpisali Deklaraciju o nestalim osobama.
Evropska unija se obavezala da će nadgledati rad zajedničke komisije, a tadašnji šef diplomatije EU Žozep Borelj je poručio da je to dug porodicama koje su izgubile svoje najmilije.
“Od 6.065 slučajeva nestalih u periodu od 1. januara 1998. do 31. decembra 2000. godine, 1.621 je ostalo nerešeno. Više od dvadeset godina kasnije, njihove porodice nastavljaju da žive u tugi, ne znajući gde se nalaze njihovi najmiliji. Porodice imaju pravo da znaju sudbinu svojih rođaka kao i društvo u celini”, poručio je Borelj.
Međutim, ova inicijativa do danas nije ostvarena.
Đorđe Barović
Povezani tekstovi
