Агресија је извршена упркос чињеницама да је та област била под заштитом УН-а, под називом сектори “Југ” и “Сјевер”, и да су представници РСК дан прије у Женеви и Београду прихватили приједлог међународне заједнице (МЗ) о мирном рјешењу сукоба.
Против крајишких Срба (око 230.000 житеља са око 30.000 војника) ангажовано је око 200.000 војника, од којих је директно у операцији учествовало 138.500 припадника ХВ-а, МУП-а и ХВО-а. Ако се томе додају снаге АБиХ и НАТО-а, агресора је било више него становника у Крајини, а омјер војника био је најмање 7:1 у корист агресора.
За неколико дана неравноправне борбе сломљен је отпор Српске војске Крајине (СВК). Народ западне Крајине, њих преко 220.000, поучен “историјским искуством”, креће у дотад највећу српску “сеобу”, на исток браћи по вјери и нацији.
И кад је престао сваки отпор СВК, агресор је убијао људе у избјегличким колонама и до Уне и преко Уне дубоко у територију тадашње Републике Српске. На путевима којима су се кретале крајишке избјегличке колоне остајали су лешеви убијених артиљеријским гранатама, авионским ракетама, снајперским хицима, ножевима…
На евиденцији Веритаса налазе се имена 1.838 погинулих и несталих Срба из ове акције и послије ње, од чега 1.185 (64%) цивила, од којих су око половине били старији од 60 година. Међу жртвама се налази 537 (29%) жена, од којих су двије трећине биле старије од 60 година, што представља један од “црних” рекорда посљедњег грађанског рата на просторима претходне Југославије.
Од укупног броја жртава до сада је расвијетљена судбина 901 лица, док се на евиденцији несталих води још 937 лица, од чега 650 цивила, међу којима 323 жене. Хрватска избјегава без ваљаног разлога ексхумације и познатих мјеста укопа са око 300 посмртних остатака, углавном под ознаком “непознат”, што је јединствен случај на подручју бивше Југославије, као што без правог разлога отеже и са идентификацијама 396 ексхумираних посмртних остатака.
Око 1.500 припадника СВК преживјело је заробљавање, од којих су многи суђени и осуђени на дугогодишње казне затвора због кривичног дјела ратног злочина. Око 3.200 старих и немоћних, који нису хтјели или нису могли напустити огњишта, на силу су интернирани у логоре за цивиле. Крајина је опустошена, опљачкана па порушена и запаљена. Нису били поштеђени ни црквени, културни, историјски српски, као ни антифашистички, споменици.
Ова агресија, под кодним називом “Олуја”, спровођена је, као уосталом и оне које су јој претходиле (“Миљевачки плато”, “Масленица”, “Медачки џеп” и “Бљесак”), по тактици “спржене земље”, што је половином новембра 1995. године досегло размјере потпуног затирања српске заједнице у Крајини.
Иако је било очигледно да је хрватска власт предузела ову агресију због оптирања територије без српске већине која је на њему живјела, Савјет безбједности УН-а, осим “снажне осуде хрватске војне офанзиве великих размјера” (Р 1009/95), није донио, ни овога пута, било какве казнене мјере против агресора.
Највећи парадокс ове агресије, као и оних које су јој претходиле, налази се у чињеници што је агресор била чланица УН-а, а Крајина зона под заштитом исте организације и што су неке друге чланице те организације одобриле и учествовале у самој агресији.
„Олуја“ је једини предмет у којима су Срби из Хрватске жртве, који је суђен пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију (МКСЈ). Претресно вијеће је једногласно закључило да су двојица од тројице оптужених генерала били учесници удруженог злочиначког подухвата (УЗП), чија је заједничка сврха била трајно уклањање српских цивила из Крајине силом или пријетњом силом, те Анту Готовину осудило на 24, а Младена Маркача на 18 година затвора.
Жалбено вијеће је поништило цијелу пресуду Претресног вијећа и ослободило оптужене генерале по свим тачкама оптужбе. Иако није негирало злочине утврђене у првостепеној пресуди, Жалбено вијеће није нашло за сходно да оптужене генерале осуди ни по алтернативним видовима одговорности.
Овакав исход жалбеног поступка изазвао је еуфорично одушевљење на хрватској страни и велико разочарење на српској страни, које се манифестовало јединством у српском корпусу у осуди овакве дубоко неправедне пресуде, као и у молитвеним и јавним протестима народа, посебно студената, широм Србије и Републике Српске.
На ослобађајућу пресуду хрватским генералима реаговала је и ГС УН-а одржавањем Тематске дебате под називом “Улога међународног кривичног права на помирење”, која је одржана 10. априла о.г. у Њујорку, на којој су најактивнији били управо представници српског народа, и на којој је било много критичких тонова на селективну правду хашког Трибунала.
Најконструктивнија и најжешћа критика на ослобађајућу пресуду хрватским генералима стигла је из самог МКСЈ-а: двојица судија Жалбеног вијећа, Италијан Покар и Малтежанин Агијус, кроз издвојена мишљења, резоновање већине називају “гротескним” а пресуду описују као „супротну сваком схватању правде“, а дански судија Хархоф у “писму пријатељима и сарадницима”, прозива америчког судију Теодора Мерона, предсједника Трибунала и предсједника Жалбеног вијећа у случају “Олуја”, да је извршио “масивни притисак на остарјелог турског судију” Мехмета Гинеја, да у посљедњем тренутку промјени своје мишљење и придружи се тјесној већини која је изгласала ослобађајућу пресуду Готовини и Маркачу.
Веритас је Тужилаштву МКСЈ, 13. јуна о.г., упутио иницијативу за подношење захтјева за преиспитивање правоснажне пресуде у предмету “Операција Олуја”, са писаним подршкама Тужилаштва за ратне злочине и Националног савета за сарадњу са МКСЈ Републике Србије, коју темељи на новим чињеницама до којих се дошло по правоснажности пресуде, а које се огледају у броју од 110 ексхумираних посмртних остатака Срба са локација „Света Маре“ у Шибенику и “Градско гробље” у Задру, који су страдали у акцији „Олуја“ и то на подручју и у вријеме које је било предмет хашке оптужбе.
Ми Срби из РХ и бивше РСК очекујемо да, послије свих критика МКСЈ-а, реагује и СБ УН-а на писмо судије Хархофа као и хашки Трибунал, односно његов резидуални Механизам, на Веритасову иницијативу, што би у завршници требало резултирати једином праведном, то јест осуђујуђом пресудом хрватским генералима.
У директној вези са операцијом “Олуја” су и спорови пред Међународним судом правде (МСП) по узајамним тужбама Хрватске и Србије о геноциду, у којем је главни претрес заказан за почетак прољећа 2014. године, и пред Федералним судом у Чикагу по тужби Крајишника против америчке конзултантске фирме МПРИ због накнаде штете по основу саучесништва у геноциду, у којем се ускоро очекује заказивање новог припремног рочишта за главни претрес.
Да је Жалбено вијеће МКСЈ-а потврдило постојање УЗП-а, чији је циљ био присилно и трајно протјеривање Срба са подручја Крајине, како је то већ било утврдило Претресно вијеће, српској страни би било много лакше доказати и геноцидну намјеру хрватске стране пред осталим судовима. Овако ће мо то што је неосновано поништило Жалбено вијеће МКСЈ, морати доказивати, у увјерењу да ћемо у томе и успјети, пред осталим судовима.
Успјех у тим поступцима омогућио би Србима из Хрватске и бивше РСК да брже и лакше поврате све што им је силом одузето и уништено у операцији “Олуја” и да остваре сва права која су им ускраћена послије операције, укључујући и широку политичку аутономију какву им је МЗ (УН, ЕУ, САД и Русија) гарантовала Планом З-4.
У Београду и Бањој Луци, 2. августа, 2013. године
П Р Е Д С Ј Е Д Н И К
Савo Штрбац, с.р.
Povezani tekstovi
