Tokom unakrsnog ispitivanja svedoka Mladićeve odbrane – generala Boška Kelečevića – tužilac ukazao na niz zločina počinjenih u zoni odgovornosti Prvog krajiškog korpusa: od zatočavanja civila i njihovog zlostavljanja u logoru Manjača do ubistava u Ključu i Prijedoru, posebno naglašavajući da nijedan srpski vojnik zbog toga tokom rata nije odgovarao. Jednom su, doduše, počinioci uhapšeni, ali su nakon zamolbe komandantu korpusa Momiru Taliću pušteni na slobodu
Tokom unakrsnog ispitivanja bivšeg načelnika štaba Prvog krajiškog korpusa Boška Kelečevića tužilac Traldi je pokazao dokument Glavnog štaba vojske bosanskih Srba od 19. maja 1995. godine u kojem se navodi da “razgraničenje od Hrvata i Muslimana” i “stvaranje srpske države u BiH” predstavljaju glavne ratne ciljeve vojske bosanskih Srba. U nastavku, tužilac je prošao kroz čitav spektar zločina kojima su, po optužnici protiv Mladića, navedeni ciljevi ostvarivani.
Prvo je ukazao da su u junu i julu 1992. godine tokom izvođenja operacije “Koridor” koju je predvodio svedok u okviru srpskih jedinica ratovali “Vukovi sa Vučjaka” pod komandom Veljka Milankovića. Kelečević je danas rekao da mu je bilo poznato da je Milanković kriminalac “sitnog kova”, kao i da je tokom pomenute operacije “pribavljao i otuđivao određena sredstva”, što optužba kvalifikuje kao – pljačku. Svedok je, međutim, odbacio sugestiju da su Milankovićevi “Vukovi” bili jedinica vojske bosanskih Srba, pa je tužilac u dokaze uvrstio TV izveštaj sa sahrane Veljka Milankovića koja je u februaru 1993. obavljena uz sve vojne počasti. Od komandanta “Vukova” tada se oprostio i sam Kelečević, rekavši da su pokojnik i njegovi saborci tokom operacije “Koridor” sve zadatke “briljantno ispunjavali”.
Tužilac je zatim sugerisao da je Prvi krajiški korpus, ostvarujući zacrtane ratne ciljeve, u proleće 1992. sproveo veliku akciju “navodnog ili stvarnog” razoružavanja Muslimana i Hrvata u mnogim opštinama bosanske Krajine. Hiljade uhapšenih u tim akcijama, pre svega oni iz Ključa i Sanskog Mosta, sprovedeni su u banjalučki logor Manjača, gde su u avgustu dovezeni i zarobljenici raspuštenih logora iz Prijedora. Svedok je u izjavi naveo da su u Manjači vladali uslovi u skladu sa “humanitarnim pravom”, a tužilac sugeriše da su tamošnji zatočenici uhapšeni “u kućama i na njivama”, odnosno da se radilo o nenaoružanim civilima. Budući da svedok to nije želeo da potvrdi, predočeno mu je nekoliko dokumenata.
Prvi je analiza borbene gotovosti Prvog krajiškog korpusa u kojem se Glavni štab obaveštava da je 1992. godine razmenjeno 9.200 zarobljenika Manjače, od čega je 6.900 civila. Svedok odgovara da je to bilo davno i da zbog “lošeg zdravlja” više ne pamti najbolje. Dozvolio je mogućnost da su nesrpski civili hapšeni “sporadično”, ali nije umeo da objasni kako je “sporadičnost” dovela do toga da ih u Manjači bude najmanje 6.900. Taj logor je, priznaje Kelečević, formiran po naređenju komandanta Prvog krajiškog korpusa, generala Momira Talića, a veruje da je za to dobio odobrenje Ratka Mladića.
U pismu koji je Prvom krajiškom korpusu 21. jula 1992. poslala uprava logora zahteva se da se tamo više ne dovode “ljudi bez oružja koji nisu pružali nikakav otpor”, jer ako se to nastavi, Manjača će postati “mesto za izolaciju” Muslimana i Hrvata, što Srbima “istorija neće oprostiti”.
Svedok se ne seća tog izveštaja, kao ni onog o poseti Međunarodnog crvenog krsta u kojem se navodi da se zatočenicima daje malo hrane i da su na njima uočeni “sveži tragovi krvi”.
Kelečević se pravda da je sredinom jula 1992. kada se poseta odigrala bio kod Doboja na izvođenju operacije “Koridor”. Seća se jedino da je izvešten o ubistvu zatočenika Omera Filipovića i Esada Bendera, ali kaže da su počinioci kažnjeni. Tužilac je potom ukazao da im je suđeno tek 2007. godine. Kelečević, inače, nije umeo da imenuje ni jednog vojnika Prvog krajiškog korpusa koji je kažnjen tokom rata u BiH zbog zločina nad nesrbima, a optužba tvrdi da ne bi mogao da se seti sve i da hoće, jer takvih slučajeva nije bilo.
Ukazujući da su u jedinicama Mladićeve vojske zločini tolerisani, čak i pohvaljivani, tužilac je naveo primer Velagića kod Ključa, gde je početkom juna 1992. godine masakrirano oko 80 muslimanskih civila koji su prethodno zatvoreni u osnovnu školu. Počinioci iz 30. partizanske brigade su, sugeriše optužba, bili uhapšeni, ali su pušteni nakon što su pisali generalu Taliću i molili ga da “shvati njihovu situaciju” i dozvoli im “da se ponovo bore za srpski narod”. Nešto kasnije, sredinom jula 1992. Mladić i Talić su, navodi se u jednom dokumentu, “pohvalili 30. partizansku brigadu”, koja je pored ubistva u Velagićima počinila i niz zločina u Ključu.
U nastavku ispitivanja, tužilac je sugerisao da su u akcijama 43. brigade iz Prijedora tokom maja 1992. godine ubijani civili i razarena njihova imovina u selima Kozarac, Hambarine, Brdo i na drugim lokacijama, nakon čega su hiljade uhapšene i sprovedene u prijedorske logore. Svedok se uglavnom nije protivio takvim navodima. Tužilac je naveo da poseduje dokaz o razgovoru u kojem zamenik 43. brigade Radmilo Zeljaja javlja Taliću da od sada “čisti sve i da neće štedeti ni žene ni decu”. Nakon toga Zeljaja, ukazuje optužba, nije smenjen već je dobio viši čin i unapređen je na mesto komandanta brigade, što je svedok potvrdio.
Unakrsno ispitivanje generala Kelečevića biće okončano sutra, a uslediće višesatno dodatno ispitivanje od strane Mladićevih branilaca.
Povezani tekstovi
