Podgorica se obrukala ispunjavajući uslove Zagreba za prolaz u EU, kaže crnogorski analitičar Vladislav Dajković. A ako je Crnoj Gori Zagreb ispostavio osam uslova, Srbiji će naći 888, dodaje direktor „Veritasa“ Savo Štrbac.
Crna Gora je ispunila dva od osam uslova koje joj je Hrvatska ispostavila za zeleno svetlo za pristupanje Evropskoj uniji.
Tako se gradski bazen u Opštini Kotor ne zove više “Zoran Džimi Gopčević” već „Petar II Petrović Njegoš”. A u isto vreme odobren je i natpis na spomen-ploči koja je nelegalno postavljena 10. oktobra 2022. godine na ulazu u vojni objekat Morinj, na kojoj piše da je tokom velikosrpske agresije na Hrvatsku, tu bio logor, takozvani Centar Morinj (3. 10. 1991 – 18. 8. 1992) za zatočene hrvatske civile i branioce.
Bruka za sve u Crnoj Gori
Osim ova dva pomenuta, ako želi od Hrvatske prolaznu ocenu za punopravno članstvo u EU, Crna Gora je u obavezi da ispuni još šest uslova, a ključni je isplata 2,7 milijardi evra kao nadoknada za vojnu opremu koja je bila u vlasništvu tadašnje Jugoslovenske narodne armije, a koja je iz Hrvatske navodno prebačena u Crnu Goru.
Vladislav Dajković, političar i analitičar iz Crne Gore, za Sputnjik kaže da je ovaj postupak crnogorske vlade više nego sramotan za sve građane Crne Gore.
„Odluka crnogorske vlade da promeni ime bazenu u Kotoru je nastavak kukavičke, snishodljive i poltronske politike Crne Gore prema Hrvatima. I to je najbolji dokaz da je zapravo Hrvatska na čelu crnogorske vlasti, odnosno, da se hrvatski premijer pita više šta treba da se radi nego što se pitaju crnogorski političari koji čine deo vlasti u Crnoj Gori. Sama činjenica da su stavili drugi naziv i da su se još, da stvar bude gora, sakrili iza imena slavnog Petra Drugog Petrovića Njegoša, govori više o njima nego što govori o Hrvatima. Uostalom, nisu nama Hrvati ni krivi zbog ovih anticrnogorskih i antisrpskih odluka, nego su nam krivi ljudi koje su Srbi u Crnoj Gori doveli na vlast. Zato im je moj predlog da naziv bazena bude „Franjo Tuđman“, jer to više ide uz njihov stil politike kojom svedočimo proteklih meseci i godina,“ kaže Dajković uz ocenu da je ovo što je Crna Gora sebi dozvolila velika bruka.
A šta tek čeka Srbiju
Nakon ove epizode u evrointegracijama jedne zemlje kandidata sa Balkana nameće se pitanje ako je Crna Gora, koja je inače u prijateljskim odnosima sa Hrvatskom prošla sa ovako ponižavajućim zahtevima iz Zagreba, šta onda treba Srbija da očekuje od Hrvatske, ako i kad bude došao na nju red za prijem u EU.
Savo Štrbac, direktor „Veritasa“, ironično kaže da Zagreb već sada od Srbije traži tri ključne stvari iz koje će na kraju izaći ne osam kao za Podgoricu nego 888 zahteva za Srbiju.
„Prvo što će od nas tražiti to je da se prizna granica na Dunavu po njihovom tumačenju. Pošto je Dunav menjao tok, u međuvremenu, onda bi oni tražili da se pripoji leva obala Dunava u Vojvodini, iako po međunarodnim standardima granica ide uvek sredinom reke, ako je reka bila granica, bez obzira što je u međuvremenu promeni tok. Druga stvar jeste naknada ili ratna reparacija za štetu koju su imali u toku rata ‘90-ih, a to su ogromne, ogromne pare. Jednu cifru su Hrvati bili izbacili pred Međunarodnim sudom pravde dok je bio spor po hrvatskoj tužbi protiv Srbije i kontratužbi Srbije protiv Hrvatske ko je nad kim počinio genocid tokom rata 1991-1995. godine. Sud je tada odbio obe tužbe, to jest rekao da nema genocida ni sa jedne strane, ali Hrvatska je ostala pri tome da joj Srbija duguje na konto štete oko 38 milijardi dolara. Neki su išli i na mnogo veće cifre koje su se izražavale u stotinama milijardi, jer su računali i kamate,“ objašnjava Štrbac.
Treći konstantan zahtev Hrvatske jeste da Srbija stavi van snage zakon o sudovima za ratne zločine.
„Godine 2003. Srbija je donela zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa, nadležnih za suđenje ili postupanje u slučajevima ratnih zločina. Mi to zovemo sud i tužilaštvo za ratne zločine, i to je odeljenje za ratne zločine pri Višem sudu u Beogradu. Hrvati to zovu „mali Hag“, jer u opisu posla tog odeljenja i suda stoji da su nadležni za ratne zločine počinjene na području bivše SFRJ. Hrvati su stava da to treba da se ugasi jer smo mi oni koji su izazvali taj rat devedesetih. Evo to su ta tri osnovna uslova što će oni nama da postavljaju, i to ne taje, to se javno govori, malo-malo, pa čujemo da je to najosnovnije,“ navodi Štrbac.
Od tri glavna hiljadu sporednih
Ali, kao kaže, iz ova tri osnovna će ispasti bezbroj drugih.
„Mogu da se zakače i za nazive ulica da žele da ih promenimo, da izmestimo na primer grob Ratka Mladića, da postavimo spomen ploče za njihove branitelje, na primer, u Sremskoj Mitrovici… Mogu da traže da im izručimo ljude za kojima su oni raspisali poternice za ratne zločine a imaju dvojno državljanstvo to jest i naše i njihovo, iako Srbija ne izručuje svoje ljude za takve optužbe. Ne znam, sto i jedna stvar postoji koje Zagreb nama može da stavi kao rampu na putu ka EU. S druge strane, setimo se da su Hrvati ušli u EU a da nisu ispunili bilo kakve uslove koje im je srpska zajednica u Hrvatskoj tražila. Tako da je ovo vrlo nepravedna pozicija koju sada oni imaju nad nama kad je reč nekom našem putu ka EU,“ zaključuje Štrbac.
Inače, ime Zoran Džimi Gopčević kako se zvao gradski bazen u Kotoru za Hrvate je bilo sporno jer je navodno ovaj poznati vaterpolista bio tokom rata čuvar u takozvanom ratnom logoru na tlu Crne Gore u Morinju gde su bili zatočeni hrvatski dobrovoljci.
