„Koristim ovu priliku da pošaljem poruku našim zemljacima, sunarodnicima, gde god da žive: ako krećete u Hrvatsku, na posao, turistički, ili da obiđete svoja imanja i porodice, dobro pregledajte svoje profile na društvenim mrežama. U suptornom možete završiti u zatvoru ili sa velikim novčanim kaznama.“
Ovim rečima pravnik i direktor Dokumentaciono-informacionog centra Veritas Savo Štrbac apeluje na sve Srbe koji planiraju da pređu hrvatsku granicu, a imaju „sumnjive“ sadržaje na društvenim mrežama.
U njih spadaju kačenje fotografije sopstvenog sedmogodišnjeg sina sa šajkačom na glavi, badnjakom u ruci i podignuta tri prsta, kao i objavljivanje pesama kao što je „Oj Krajino mila mati“. Ove „subverzivne“ sadržaje okačile su dve Srpkinje, nakon čega su osuđene na 15 dana zatvora i novčanu kaznu.
Nije sporan zakon nego primena
Štrbac objašnjava da su ove dve Srpskinje, kao i mnogi drugi, kažnjeni po Zakonu o prekršajima protiv javnog reda i mira Republike Hrvatske. Taj zakon, kao i svaki drugi, ne pravi razliku između pripadnika različitih nacionalnosti, već se odnosi na sve koji se ponašaju protivno odredbi njegovog člana. U samom članu navodi se da: „Ko na javnom mestu izvođenjem, reprodukovanjem pesama, kompozicija ili nošenjem i isticanjem simbola, slika i crteža remeti javni red i mir, kazniće se za prekršaj“. To je jedna opšta norma koja je, u nekom obliku, postojala još u komunističkom vremenu, i koja u skoro identičnom formatu postoji danas i u Srbiji. Sam zakon nije sporan, objašnjava naš sagovornik, ali problem leži u načinu na koji se njegove odredbe tumače.
Kako će se ta odredba tumačiti u praksi, to zavisi od sudske prakse i od trenutnih okolnosti. U komunizmu su se po ovom članu kažnjavali oni koji su pevali pesme o Vojvodi Sinđeliću ili o Juri i Bobanu. Danas se kažnjavaju oni koji spominju Republiku Srpsku Krajinu, koji spominju borce, oficire ili bilo koga ko je bio na srpskoj strani, poput Ratka Mladića, koji spominju pripadnike četničkog pokreta, poput Momčila Đujića, kaže za Sputnjik Štrbac.
Danas se ne pevaju samo pesme, dodaje on, što nas vraća na društvene mreže, kačenje fotografija, objava, video snimaka. To jeste novitet u odnosu na zabrane iz vremena komunizma, ali je zato sve ostalo isto, kaže Štrbac. Dobijen je samo jedan novi model ponašanje na koji se primenjuje nova odredba.
Tompsonizacija Hrvatske
Prvi zabeležen slučaj ove vrste sankcionisanja desio je još 2017. godine kada je Srbin povratnik kažnjen zatvorskom kaznom jer je na svoj *Fejsbuk profil okačio sliku srpskog košarkaša koji je na sebi imao nacionalističke tetovaže. Usledila je korona i zatišje, da bi se zakon opet aktivirao od 2022. godine. Do sada je 30 Srba kažnjeno na sličan način. U međuvremenu su donete i određene izmene zakona, koje su povećale propisanu novčanu kaznu.
Drastično je promenjen ovaj član u odredbi o sankciji te 2022. godine. Do tada se predviđao zatvor do 30 dana, ali novčane kazne bile su simbolične. Maksimum je išao do možda 500, dok se sad kazne kreću od 700 do 4.000 evra. Kada su ove izmene donesene, svi su tumačili da su ovako drastične kazne predviđene kako bi se sprečila upotreba ustaških simbola, u klopu opšte ustašizacije ili Tompsonizacije Hrvatske. Međutim, u praksi se pokazalo da će se primenjivati upravo protiv Srba.
Poneka prijava protiv ustaških simbola se i podnese, ali se to, po pravilu, završava oslobađajućim presudama ili simboličnom sankcijom, dok se Srbi drastično kažnjavaju. Do sada se nije desilo da je neki Mađar, Slovenac, Bošnjak, Crnogorac remetio javni red i mir Hrvata – samo su Srbi kažnjeni po ovom principu. Sva njihova imena poznata su „Veritasu“, ali Štrbac objašnjava da ti ljudi, iz rzaumljivih razloga, ne žele da se ekponiraju.
Nema zastarevanje, zabrana ulaska u EU
Zastarevanje postoji za trenutne prekršaje kao što je prolazak kroz crveno svetlo, objašnjava naš sagovornik. Onog trenutka kada vozilo prođe kroz crveno i vozač napravi prekršaj, počnje zastara tog prekršajnog gonjenja. Za razliku od ovoga, sadržaji sa društvenih mreža tretiraju se kao trajni prekršaji. To znači da zastara ne nastupa od momenta kačenja objave na profil, već počinje da teče od momenta kad je nalogom suda naloženo njeno brisanje, ili kad je policija otkrije i napravi zapisnik.
Vrlo je važno reći i to gde leži mesna nadležnost za gonjenje. Kada napravite prekršaj u saobraćaju, nadležan je prekršajni mesta gde je napravljen prekršaj, a kad su u pitanju objave, onda je nadležan bilo koji sud na svetu gde se taj sadržaj može videti. Čim ga okačite u Beogradu, on se istovremeno vidi i u Australiji, vidi se i u Americi i u Hrvatskoj, tako da Hrvati smatraju da su oni nadležni bez obzira na to gde se kačilo i kad se kačilo.
Svi koji nisu državljani Hrvatske, kao i tamošnji Srbi koji imaju dvojna državljanstva, mogu pored zatvora i novčane kazne dobiti još dve zabrane – progon iz Hrvatske i zabranu ulaska na čitavo područje EU, od tri meseca do nekoliko godina.
Idemo do Strazbura!
Naš sagovornik objašnjava da u Hrvatskoj postoji integrisani sistem i služba pri Ministarstvu unutrašnjih poslova u Zagrebu koji su povezani sa granicom. Kada Hrvati nekoga prate, odnosno kada im je neki čovek operativno interesantan, onda oni počnu da ga posmatraju i odmah šalju poruku kroz taj sistem svim graničnim prelazima, aerodromima, kopnenim granicama… Čim takva osoba dođe na granicu i skeniraju mu pasoš, ekran se „zacrveni“ i odmah svi znaju da operativno interesantno lice ulazi u Hrvatsku.
Odmah čoveka zadržavaju, a nekada ga i puste da ide na odredište, pa ga tamo sutradan ili za dva dana privedu, uhapse i odvedu kod prekršajnog sudije. To obično biva negde noću, a tada se izriče i kazna. Ljudi se po pravilu ne žale. Kad im sudija kaže 15 dana zatvora, oni se ne žale jer su ostavili negde u kolima, u apartmanu porodicu, decu. Oni žele da izađu što pre, a ako se žale, žalba ide na viši sud, teče vreme mnogo duže od tih 15 dana, a oni će ionako morati da odleže izrečenu kaznu do kraja.
Naš sagovornik sve savetuje da obavezno podnesu žalbu, bez obzira na to što možda trenutno nije praktično. Nju mogu i svojeručno napisati na licu mesta i to je način dolaska do viših sudova u Hrvatskoj. Kada se tako prođu svi nivoi, uključujući i Ustavni sud, a oni potvrde odluke nižih sudova, onda se treba ići i do Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, zaključuje Štrbac.
