U kući Ećimovića u Vrbovljanima nedaleko od Okučana svi su mirno spavali. Bio je ponedeljak, prvi maj, a Marko Ećimović imao je tada 13 godina i upravo se nalazio na produženom Uskršnjem raspustu. Preko Save u Bosni besneo je rat, a u zaštićenoj zoni Ujedinjenih nacija Zapad, odnosno „SAO Zapadna Slavonija“, već tri i po godine trajao je mir narušavan povremenim puškaranjima i ubistvima sa obe strane. Ećimovići su mislili da ih je za prvomajski uranak probudila grmljavina.
– Probudili smo se, podigli roletnu i iznenadili kada smo videli vedro nebo. Baka se u tom trenutku popela na naš sprat i rekla da se nešto dešava i da su to zvukovi detonacija. Onda se vratila u svoju sobu i uključila radio na baterije. Ubrzo je ponovo došla sva u panici da nam kaže da je počeo rat. Svi smo otišli u podrum jer je to bilo najsigurnije mesto i čim smo sišli dole granate su počele da padaju na selo. U našem podrumu okupilo se dosta ljudi i dece iz komšiluka, a kada su mog maloletnog komšiju doneli sa ranom od gelera u nozi, nastala je još veća panika – priseća se danas za portal “Srbi.hr” Marko tog prvog maja od pre 25 godina.
Napad Hrvatske vojske krenuo je ujutro oko pet časova istovremeo iz više pravaca. Vrbovljani se nalaze zapadno od Okučana, dok se istočno od ovog mesta nalaze Medari, koji su nekoliko godina bili na samoj liniji razgraničenja, a napad je stigao iz pravca Nove Gradiške.
M.K. je imao tada 15 godina. Sve do tog dana igrao se sa prijateljima u selu, a osim konstantnog prisustva vojske u Medarima, nije ni znao šta je to rat. Za prvi maj bio je u kući sa mamom. Stariji brat bio je na ekskurziji u Crnoj Gori, a tata mobilisan kao i gotovo svi drugi punoletni stanovnici tog područja.
– Probudio sam se i pitao mamu šta se događa, a ona je želela da me zaštiti pa je rekla da to nije ništa. Nadala se da će to brzo proći, međutim granate su počele da padaju sve jače i jače. Sa radija su pozivali ljude da ostanu kod svojih kuća i odu u podrume, a to smo i mi napravili kada se pucnjava pojačala. Vojsku nismo videli, ali siguran sam da oni nas jesu. Pre nego što ćemo otići u podrum mama je otišla u dvorište na bunar po vodu. Tada je u naše dvorište pala granata, a mama se vratila na sreću nepovređena, ali prašnjava. Bila je to scena kao u američkim filmovima – priča M.K.
On i njegova mama u tom trenutku nisu znali da se u njihovom selu već dogodio jedan od najgorih zločina Bljeska. U kućama koje su na nesreću bile odmah do prve linije fronta masakrirane su u to rano jutro 22 osobe, od kojih 11 žena i troje dece. Najviše je stradala porodica Vuković među kojima i brat i sestra Goran (11) i Gordana (8) te njihova sestra od strica Dragana koja je tada imala samo sedam godina. Za ovaj zločin, kao i za brojne druge, još uvek se „traže nepoznati počinioci“.
Grmljavina nad čitavim područjem
Kako sa istoka i zapada, akcija kojom je Hrvatska htela da uspostavi kontrolu nad svojim međunarodno priznatim granicama, krenula je i sa severa. Pakrac je bio podeljen grad, a deo koji je do tada bio pod kontrolom Srba probuđen je kao i ostatak zapadne Slavonije zvižducima granata. Dalibor Torbica imao je tada 19 godina. Bio je nenaoružan, golobradi, ali dugokosi mladić koji voli rokenrol. Iz kuće je do lokalne prodavnice koja je predstavljala sklonište za civile dopratio penaestogodišnje sestre, mamu, baku i komšije.
U Vrbovljanima je za to vreme u kući Ećimovića sa početka priče, jednoj od retkih koje su imale podrum sa betonskom pločom, sedeo skoro ceo komšiluk i čekao vesti. Svima je tad bilo jasno da je most na Savi kod Gradiške jedini izlaz.
– Sedeli smo u tom podrumu i slušali radio. Tamo su govorili da se ne krećemo nigde, da je sve u redu i pod kontrolom. Tek nakon nekoliko sati nam je javljeno da će doći autobus koji će nas evakuisati. Uzeli smo samo ono najosnovnije i jednu deku uz garderobu koju smo imali na sebi. Pokupio nas je minibus, a u selu je bio haos. Puštena stoka hodala je ulicama. Prolazili smo kroz Dubovac i Varoš, a preko kuća su se mogle videti eksplozije granata. Mama je mene i mog tada desetogodišnjeg brata u jednom trenutku prekrila sa dekom i legla na nas kako bi nas zaštitila u slučaju da autobus bude pogođen. Pucalo se na sve strane, ali smo uspeli nekako da pređemo most – priča Marko.
Istovremeno su i brojni civili u Pakracu pokušavali da se domognu izlaza iz obruča. U Šeovici su čekali autobusi, a Dalibor Torbica je bio u grupi od dvadesetak civila koja je po čistini pokušavala da se peške domogne ovog sela. Kiša granata padala je na sve strane, a on je tom prilikom ranjen. Geler mu je presekao arteriju na nozi zbog čega je izgubio dosta krvi, a posledice će po njega biti izuzetno teške jer nakon ranjavanja nikad više neće u potpunosti vratiti vid. (Ne)selektivno granatiranje njegovog rodnog grada i eksplozije granata ostale su zadnje scene koje je jasno video.
– Pre mog ranjavanja palo je nekoliko granata. Poginula je petogodišnja ćerkica od moje komšinice i to je sasvim sigurno najgori deo tog dana. Vrisak i bol te žene i jauk drugih ljudi koji su postradali bio je užasan. Sa druge strane, sećam se da je nebo bilo izuzetno vedro. U tom trenutku kroz glavu mi je prošao taj kontrast prirode koja je bila prelepa i užasa koji su se ispod neba odvijali, a koji ljudi rade jedni drugima – priseća se Dalibor.
Bosanska Gradiška – jedini izlaz
On će kasnije saznati da je osim devojčice iz komšiluka poginula i njegova tada 66-godišnja baka, koja je kao devojčica pet decenija ranije preživela Jasenovac, ali ne i taj prvi maj. Dalibor je nakon ranjavanja odvežen u Okučane pa zatim u Bosansku Gradišku. U ovaj grad će tih dana preći gotovo 20 hiljada ljudi, a među njima bili su i Ećimovići iz Vrbovljana. Autobus je vozio za Banjaluku, ali su oni izašli u Gradiški gde su imali rodbinu. I taman kada su mislili da su spaseni čule su se sirene za uzbunu. Avioni su nadletali i bombardovali područje oko granice.
– Ničega se nisam toliko uplašio kao tih aviona u Gradiški. To je bio jedan toliko snažan zvuk da više nisi znao da li bombarduju ili samo nadleću. Kod dede, koji je tamo živeo, se skupila puna kuća, ljudi su dolazili tog dana i sutradan. Iščekivali smo rodbinu da vidimo ko će se vratiti živ, a onda smo nakon nekoliko dana otišli za Beograd – priseća se danas tridesetosmogodišnji Marko.
I dok su Marko, njegov brat i mama, ali i ranjeni Dalibor iz Pakraca već bili u Bosni, M.K. je sa mamom u podrumu kuće u Medarima čekao vesti.
– U jednom trenutku u popodnevnim časovima preko polja je do nas došao tatin kolega koji nam je rekao da moramo bežati. Sećam se da je mama tada uzela deku i kruh i preko tih polja smo trčali do susednog sela Trnava gde je bila smeštena vojska. Do tamo ima možda dva kilometra. Trčali smo prema toj kući, a granate su padale na sve strane. Od tamo je neki kamion taman kretao prema Okučanima pa smo se povezli. Vozio je glavnom cestom, i dalje se pucalo, ali nismo pogođeni. Na sreću mama po prirodi nije paničar pa nije to ni prenela na mene tako da se ne sećam nekog velikog straha – priča nam M.K.
Na krhotinama starog stvorili nove živote
Sagovornik portala “Srbi.hr” iz Medara i njegova mama takođe su prešli u Bosnu gde će ostati narednih nekoliko godina. Ranjenom Daliboru Torbici nisu tog dana uspeli da pruže adekvatnu medicinsku pomoć ni u Okučanima ni u Bosanskoj Gradiški pa ga voze u Banja Luku. Do tamo je izgubio toliko krvi pa je pao u komu u kojoj će biti naredne dve nedelje. Iz kome će se probuditi u bolnici u Beogradu.
– Proživljavao sam košmare i nisam znao da li sam mrtav ili živ. Kad sam se probudio imao sam veliku želju da vidim svoje, ali sam izgubio vid, nisam mogao da govorim i bio sam nepokretan jer nisam osećao ništa ispod stomaka. Hteo sam da kažem sestri da mi skine povez sa očiju i ona je to nekako razumela i dodirnula mi oči, a ja sam u tom trenutku shvatio da ne vidim. Bila je strašna ta spoznaja da imaš 19 godina, da ne možeš da pričaš, hodaš i da ne vidiš – kaže Dalibor kojem će se govor i hod nakon nekog vremena vratiti, ali vid neće, nikad u potpunosti, pa danas vidi samo siluete.
– Hteo sam tada da rešim svoje probleme tako što ću da se ubijem, jer sam živeo kao biljka koja ima mozak. Na svu sreću u tome nisam uspeo, već sam odlučio da se borim. U to vreme sam imao jaku želju i da se vratim u Pakrac, ali sam kasnije shvatio da je to bila samo želja da vratim vreme tamo gde je stalo i obrišem taj ceo dan. Vremenom sam shvatio da je to nemoguće. Kada sam prihvatio činjenicu da nikad više neću videti, sve mi je u životu postalo lakše – govori on.
I baš negde u danima kad će se Dalibor u Beogradu probuditi iz kome, Marko Ećimović će se iz istog grada sa porodicom 20. maja zaputiti u Grčku. Tamo je imao baku po mami koju je i inače posećivao svakog leta. Rođena Vrbovljanka upoznala je u Nemačkoj Grka za kojeg se udala.
U okolini Patrasa ova porodica započela je novi život, a Marko i njegova mama imaju danas na obali Jonskog mora svoj restoran. Poseta zapadnoj Slavoniji odužila se ove godine zbog pandemije koronavirusa pa će Marko prvi put nakon 25 godina dočekati godišnjicu Bljeska upravo u rodnom kraju.
– Vreme se ne može izbrisati ni vratiti. Znam da nisam bio kriv ni za šta, a moje detinjstvo i sva moja prijateljstva ne može niko da mi vrati. Nisam ni završio sedmi razred. Bio je to najteži trenutak u mom životu. Imao sam ja u Grčkoj baku, ali tamo mi niko nije mogao nadomestiti moje prijatelje. Nisam tamo hteo ispočetka ni da idem u školu, samo sam hteo svojoj kući. U mojoj glavi bilo je nepojmljivo da se nikad neće vratiti ono što je bilo – potreseno govori Marko.
Dalibor poslednjih 20 godina živi u Hjustonu. U Ameriku je došao bez znanja engleskog, a nakon nekog vremena i puno muke i truda magistirao je Političke nauke. Uz veliku podršku porodice i supruge uspeo je uprkos trajnom invaliditetu koji mu ostaje kao bolna uspomena na prvi maj 1995. Danas na dva lokalna teksaška fakulteta predaje ustavno pravo i politiku. Prvi i poslednji put nakon tog prvog maja u Pakracu je bio pre tačno deset godina.
– Bio sam uzbuđen što dolazim u ulicu u kojoj sam odrastao i grad u kojem nisam bio toliko dugo. Kada sam napokon stigao sve mi je izgledalo mrtvo osim groblja, što je jedan veliki paradoks. Otišao sam baki i djedu na grob i video da upravo na groblju ima najviše života i uspomena. U gradu sam prolazio ulicama koje znam, a sretao ljude koje ne znam, a ako sam ih nekad i poznavao verovatno me sad ne prepoznaju. Čuo sam jezik koji mi je zvučao strano i nisam znao da li sam ja promenio svoj ili oni svoj jezik, a verovatno je i jedno i drugo. Čudan je osećaj šetati gradom koji je i tvoj i tuđi. Onda shvatiš da grad nisu ulice i zgrade, već tvoj grad čine ljudi s kojima si odrastao, a većina ljudi sa kojima sam ja odrastao više nisu tamo – ističe Dalibor.
„Najgore je biti žrtva sa poražene strane“
M.K. iz Medara danas jedini od naših sagovornika živi i radi u Hrvatskoj. Zbog toga je sasvim jasna i razumljiva njegova želja da za potrebe ovog teksta ostane anoniman. Etnička slika Slavonije promenjena je zauvek još 1991. godine nakon akcija Hrvatske vojske „Otkos 10“ i „Orkan 91“. „Bljesak“ je tu sliku samo kompletirao. Retki su oni Srbi koji su ostali da žive na Bljeskom povraćenim kvadratnim kilometrima Slavonije, a još su ređi oni koji su dočekali pravdu za brojne zločine o kojima se ne govori kada država slavi ovu operaciju.
– Osećam da smo jedni drugima dužni istinu. Osećam da bi Srbi trebalo da pričaju o svojoj odgovornosti pa tek onda o žrtvama, a jednako tako bi i Hrvati trebalo da priznaju svoj deo odgovornosti pa tek onda da pričaju o žrtvama. Najteže je biti žrtva, a jedina gora stvar od „biti žrtva“ je biti žrtva na poraženoj strani jer u tom slučaju ti onda nisi ni žrtva, nego si, iz percepcije onih drugih, to što ti se dogodilo i zaslužio. Dužni smo da razgovaramo, ali bojim se da se to neće dogoditi tokom života naše generacije. Kasnije će to sve biti još i teže jer novim generacijama ostavljamo izgrađene i zacementirane mitove. Umesto da se svaka strana ogradi od svojih zločinaca mi stavljamo krv zločinaca na svoje ruke tako što ih branimo – zaključuje Dalibor.
Prema podacima Dokumentaciono informacionog centra Veritas iz Beograda, sa srpske strane je tokom Bljeska poginulo ili nestalo 283 osobe od kojih su njih 114 bili civili. Među žrtvama je bilo 56 žena, 75 osoba starijih od 60 godina te osmoro dece mlađih od 14 godina.
U većinu područja tadašnje UNPA zaštićene zone hrvatska vojska ušla je u prva dva dana operacije, dok je u Pakrac ušla tek četvrtog maja gde su dan ranije pripadnici srpskih vojnih snaga položili oružje UN-ovim mirovnim snagama. Hrvatske snage odvojile su žene i decu te odvezle više od 1.500 muškaraca u sabirne centre u Varaždin, Bjelovar i Požegu.
Nikola Milojević; Srbi.hr
Povezani tekstovi
