“Teško da će se to desiti u dogledno vreme, ali nije isključeno da može da se desi u nekoliko narednih godina. Naime, ove godine su na programu parlamentarni izbori u Hrvatskoj i u toj borbi za glasače onaj ko bi i nagovestio da bi menjao ili brisao taj datum iz Zakona o praznicima, sigurno bi bio politički mrtav, kako se to kaže. To je moguće za nekoliko ili desetak godina. Posle ove presude zavisi kako će se ponašati prvenstveno vlast“, rekao je Savo Štrbac.
On je naglasio i to da ako se hrvatsko društvo suoči sa mračnom prošlošću može se očekivati da se “Oluja” i praznik kojim se slavi izbrišu iz zakona.
“Hrvati su od početka rata, sve do današnjice, indoktrinirali svoje stanovništvo, javno mnjenje, posebno omladinu u toj mržnji prema Srbima, ‘da su zli Srbi došli 1991. godine, izvršili agresiju i počinili stravične zločine nad njima’. To je ušlo u udžbenike i to se vidi u tome kako ovih dana tumače presudu. To se vidi i to su radili svi segmenti društva. I škola, i ulica, i crkva, i fakulteti, i javni mediji. Ta polumilionska masa njihovih veterana koja je jedna od najjačih grupa u Hrvatskoj i katolička crkva, koja je tradicionalno jaka, u Hrvatskoj možda i najjača, jer preko 90 odsto stanovnika Hrvatske su katolici i to dobri vernici, i upravo oni podržavaju teze o zlim Srbima, agresorima i zločincima i teško se to za kratko vreme može promeniti. Ako se hrvatsko društvo suoči sa mračnom prošlošću, u šta se moraju uključiti svi segmenti društva, moguće je onda očekivati da se Oluja i praznik kojim se slavi briše iz zakona“, objasnio je Štrbac za naš portal.
Tokom jučerašnje presude, Sud pravde u Hagu izrekao je da se Oluja može tumačiti kao genocidna akcija, ali nije bilo genocidne namere. Savo Štrbac objasnio nam je ovakvo tumačenje Oluje:
“Svako krivično delo ima i svoje objektivno i subjektivno obeležje. Moraju se ispuniti oba da bi delo bilo krivično. To je možda na primeru genocida i najlakše objasniti. Ubistvo jednog čoveka može biti genocid ako je bila namera da se liši života upravo zbog svoje pripadnosti određenoj grupaciji. Sa druge strane, ubistvo i desetine hiljada ljudi ne mora biti genocid ako nemate nameru da se oni u fizičkom smislu unište. Tamo gde imate objektivne elemente krivičnog dela, nedostaje subjektivni element, namera, da se oni u tom smislu unište pripadnici te grupe kao takve”, navodi Štrbac, dodavši da je to definicija Konvencije UN o sprečavanju i kažnjavanju genocida.
Kako kaže, konvencija je propisala i modulitete, načine kako se može i kako izvršiti genocid.
“Kaže se da je to ubijanje pripadnika druge grupe, što je najklasičniji način, nanošenje teških fizičkih i psihičkih patnji pripadnicima jedne takve grupe, namerno podvrgavanje članova te grupe životnim uslovima koji vode ka fizičkom uništenju, zatim sprečavanje rađanja ili premeštanje dece iz jedne u drugu grupu”, precizira direktor “Veritasa”.
Etničko čišćenje nije genocid zbog ustupka Izraelu!
Štrbac otkriva i priču kako je pisan tekst Konvencije, kao radni materijal konvencije, posle Drugog svetskog rata, a što mu je lično ispričala članica tima koji je na tome radio, profesor Smilja Avramov.
Po njegovim rečima, tada je radna grupa predvidela još jedan način izvršenja genocida, a to je etničko čišćenje, ali je to izostalo iz konačnog teksta.
“Izostalo je iz nekih, sa današnjeg stanovišta, praktičnih razloga, jer je posle Drugog svetskog rata stvorena država Izrael. Da bi se stvorila ta država, ljudi koji su tu živeli pre, morali su biti proterani. Milom ili silom. Silom obično ljudi napuštaju svoja vekovna ognjišta. Pa da ne bi najveća žrtva Drugog svetskog rata vrlo brzo bila optužena za genocid koji je i sama doživela, taj deo je izbačen, bar je meni tako objašnjeno. Da je ostao i taj način izvršenja genocida, mi bismo, onako kako je juče sud pročitao obrazloženje imali presudu da je akcija Oluja genocidna, ovako je ostalo da je reč o etničkom čišćenju“, naveo je Štrbac.
Povezani tekstovi
