Imao svega 18 meseci kad je sa bratom i roditeljima morao da napusti rodnu kuću
Fudbaler Crvene zvezde i reprezentativac Australije Miloš Degenek otkrio je kroz kakvu golgotu je prošla njegova porodica tokom ustaške akcije “Oluja” u kojoj je sa kućnog praga proterano više od 280.000 Srba.
Imao je svega 18 meseci kad je sa bratom i roditeljima morao da napusti kuću u Kninu. Bio je premali da zapamti pogrom, ali na osnovu priča njegovih roditelja zna da je to bio najužasniji period, nešto što ostaje urezano u sećanje i što se pamti do kraja života. Samo se o tome retko priča, jer muka je velika, a rana i posle 23 godine i dalje boli.
Devet dana putovali su na traktoru do Beograda, a sa sobom su poneli samo osnovne stvari i malo hrane. Kolona ljudi koji su u trenutku izgubili sve bila je nepregledna. U koloni zebnja, strah i tuga smenjivali su se na licima ljudi. Uspeli su, kaže Miloš, da dođu do Aranđelovca. U malom stanu bilo je njih petoro. On je beg od svakodnevice tražio u lopti. Tako je kratio dane, a kao svakom detetu, njemu i bratu igra je bila sve.
Posle pet godina provedenih u Aranđelovcu porodica je odlučila da se u potrazi za boljim životom preseli u Australiju. Prema Miloševim rečima, tamo su opet krenuli ispočetka, ali bilo je jako teško. Nisu znali jezik, nisu imali nikog svog, sve im je bilo nepoznato… Međutim, sreća im se osmehnula konačno, otac je dobio posao na građevini, a majka je počela da čisti u jednom restoranu i tako, malo po malo, jezik se naučio, polako su se uklopili. A Miloš je počeo sve intenzivnije da trenira. Porodica mu je pružala veliku podršku, jer su u stranoj zemlji imali samo jedni druge.
- Otac se trudio da se nikada ne zaboravi odakle smo, ko smo, da ne zaboravimo svoj jezik, tako da smo posle dve godine u Australiji brat, majka i ja prvi put došli u Srbiju. Od tada smo svaki letnji raspust provodili u Srbiji, našoj zemlji – iskren je ovaj dvadesetčetvorogodišnji momak koji pleni iskrenošću i skromnošću.
Porodica je za Miloša osnov svega.
- Dok sam trenirao jedino sam imao želju da me jednoga dana na televiziji gledaju moji. Da kažu: “Evo ga naš Miloš” i budu ponosni na mene – kaže mladi fudbaler Zvezde.
Ništa drugo mu nije bilo bitno. Imao je taj cilj, čvrsto verovao u njega i uspeo. Talenat je prepoznat, a upornost i rad su se isplatili. Vrhunac dosadašnje karijere bio je poziv da igra za reprezentaciju Australije na ovogodišnjem Svetskom prvenstvu što je oberučke prihvatio. Srce mu je bilo puno jer su konačno mogli svi da ga gledaju kako igra, i roditelji i rodbina. Želja mu se ostvarila.
Kaže, kao mali kad bi dolazio u Beograd, Marakana je bila mesto koje se ne zaobilazi, maštao je da jednog dana bude član najtrofejnijeg kluba u Srbiji i ta želja mu se ostvarila. I bez obzira na uspehe, ostaje čvrsto sa nogama na zemlji, skroman i jednostavan, momak koji veruje da se uspehom i radom mogu dotaći zvezde.
On je to uspeo, a tek ima mnogo toga da ostvari, ali porodicu ne zaboravlja. Smatra da je ovo mali dug njegovim roditeljima za sva odricanja koja su prošli da bi brat i on imali lep zivot. A najviše od svega, sve što je do sada ostvario, kako kaže, predstavlja malu pobedu nad svim životnim nedaćama koje su ga pratile.
I on je kao i sva deca na ovom svetu sanjao velike snove, i jedan je od mnoge dece iz kolone, koja su bežala pred hrvatskom agresijom, a koja su dokazala da bez obzira na muke i prepreke koje život nametne, da bez obzira na zlo koje su ljudi jedni drugima spremni da nanesu, snovi, vera u sebe i upornost nešto su što im niko, ma koliko zao i brutalan bio, ne može oduzeti.
On je svoje snove ostvario, ali i dalje sanja… Samo kaže nikada ne zaboravlja kroz šta je njegova porodica prošla i da ga to tera da bude još bolji i uspešniji.
Povezani tekstovi
