БЕОГРАД, 22. ЈАНУАР /СРНА/ – У цркви Светог Марка у Београду служен је парастос за око 350 Срба убијених у хрватској акцији “Масленица” прије 22 године, а за овај злочин још нико није одговарао у Хрватској.
Парастос је служило свештенство Српске православне цркве /СПЦ/, у присуству чланова удружења страдалих Срба у Хрватској.
Парастосу су присуствовали директор Информационо-документационог центра “Веритас” Саво Штрбац, посланик у Скупштини Србије и предсједник Коалиције удружења избјеглица Миодраг Линта, предсједник Координације српских удружења породица несталих са подручја бивше Југославије Драган Пјевач, те представници удружења “Суза”.
Хрватске оружане снаге су 22. јануара 1993. године извршиле су агресију под кодним називом “Масленица” на јужне дијелове Републике Српске Крајине, што је била трећа по реду агресија Хрватске на заштићено подручје УН.
У овој агресији на српској страни погинуло је 348 војника и цивила, међу којима 35 жена и троје дјеце старости до 12 година. Осам лица се још води на листи несталих. У збјеговима је умрло још 165 лица, углавном старије популације.
Из равнокотарских села протјерано је више од десет хиљада Срба, који су се раселили широм свијета.
Један од тежих злочина, већ првог дана агресије, десио се на превоју Мали Алан на Велебиту, у непосредној близини осматрачнице УНПРОФОР-а, када су припадници хрватске специјалне полиције, мучки, из засједе, убили и масакрирали 22 припадника Српске војске Крајине с подручја Грачаца, међу којима и двадесетшестогодишњу болничарку Душанку Гаћеша.
Операцију “Масленица” су планирали и извели Јанко Бобетко, Анте Готовина, Анте Росо, Мирко Норац и Младен Маркач, уз знање и одобрење Фрање Tуђмана, тадашњег предсједника државе и врховног команданта оружаних снага Хрватске.
У вријеме ове агресије начелник артиљерије сектора “Велебит” био је косовски Албанац Агим Чеку, каснији косовски званичник, од чијих граната је, усљед неселективног гранатирања по дубини подручја општина Бенковац и Обровац, највише страдало цивила.
Иако је агресија извршена на заштићену зону УН и пред очима многобројних припадника УНПРОФОР-а, до сада, ни пред међународним нити пред домаћим судовима, нико није процесуиран за злочине над Србима почињене у овој акцији.
И послије 22 године након ове агресије и деветнаест и по година по престанку рата, равнокотарска села су још, на срамоту и хрватске државе и међународне заједнице, “сива зона” повратка прогнаних Срба.
Povezani tekstovi
