Сутра се навршавају 34 године од присилне евакуације и убиства Срба из 26 села Пожешке котлине у Хрватској, а за тај злочин и етничко чишћење до данас нико није одговарао.
У чишћењу “непокорних” села, укључујући неколико сусједних, према “Веритасовим” тврдњама, према још непотпуним подацима убијено је 71 лице српске националности, од којих су 42 старији од 60 година, међу њима и 34 жене.
Припадници Хрватске војске су након што је народ исељен опљачкали, минирали и попалили 616 стамбених и 590 привредних објеката, док су без кућа остала 1.492 лица.
Злочин и етничко чишћење, спроведени по писаној наредби државног органа, нико није одговарао пред домаћим ни међународним судовима, саопштено је из Документационо-информативног центра “Веритас”.
У децембру 2000. године из једне масовне гробнице у селу Шњегавић ексхумирано је 13 посмртних остатака, од којих је до сада 11 идентификовано као житељи Шњегавића и Вучијака Чечавског.
Од свих жртава, породице су до сада пронашле, идентификовале и сахраниле тек 27 посмртних остатака, док се још увијек на списку несталих воде 44 особе.
“Веритас” је подсјетио да су тачно у подне 29. октобра 1991. године, припадници хрватске цивилне заштите и полиције почели спроводити наредбу о евакуацији свих мјештана из 26 села, са искључиво или претежно српским становништвом, смјештених у Пожешкој котлини, подно Папука и Псуња, коју је дан раније донио Кризни штаб општине Славонска Пожега.
Према писаној наредби, коју је потписао Анте Багарић у својству предсједника кризног штаба, евакуација се спроводила “с циљем заштите њихових живота” и омогућавања “успјешније одбране одбрамбених положаја хрватских снага”.
Евакуацију је требало спровести у року од 48 часова, а у селима која је требало евакуисати живјело је, по попису становништва из 1991. године, 2.120 лица.
Већина становника прозваних села одазвала се наредби и напустила своје куће, од којих су неки уточиште нашли код рођака у оближњим селима, а мањи број у хрватским селима означеним као рејони прикупљања.
Иако је становништву приликом евакуације обећано да ће, када се врате, наћи све како су и оставили, одмах по њиховом одласку започело је систематско паљење и минирање српских кућа.
Један број старијих људи, који није хтио или могао, усљед старости и болести, да напусти своја села, страдао је приликом систематског паљења и минирања њихових кућа.
Да би се хрватској и међународној јавности објаснило зашто су опљачкана и запаљена српска села, пуштена је теза да су то урадили сами Срби приликом повлачења како то не би пало у хрватске руке.
Видјевши шта се десило са њиховим имањима, у страху за сопствене животе, већина Срба из евакуисаних села креће за БиХ, која у то вријеме још није била захваћена ратом, одакле настављају пут за Србију или Источну Славонију, коју су контролисали тамошњи Срби.
Мањи број уточиште налази у српским селима Горњи Врховци, Вучјак Чечавски и Шњегавић, која су одбила наредбу о евакуацији, и у којима су формиране јединице Територијалне одбране, организујући сеоске страже и одбрану својих села.
У зору 10. децембра 1991. јединице Хрватске војске из састава 121. бригаде из Нове Градишке и 123. бригаде из Славонске Пожеге започињу напад на “непокорна” села, која падају без отпора, а становништво се, заједно са припадницима Територијалне одбране, повлачи према БиХ.
Povezani tekstovi
