Тачно у подне 29. октобра 1991. припадници цивилне заштите и полиције почели су спроводити Наредбу о евакуацији свих мјештана из 26 села, са искључиво или претежно српским становништвом, смјештених у Пожешкој котлини, подно Папука и Псуња, коју је дан раније донио Кризни штаб општине Славонска Пожега.
Према писаној наредби, коју је потписао Анте Багарић у својству предсједника кризног штаба, која је дан раније извјешена на јавним мјестима, евакуација се спроводи “у циљу заштите њихових живота” и омогућавања успијешније одбране одбрамбених положаја хрватских снага на том подручју од “четничких терористичких снага и јединица ЈА” које својим борбеним дјеловањем, у задње вријеме, све више угрожавају цивилно становништво у западном дијелу општине Славонска Пожега. Евакуацију је требало спровести у року од 48 сати, а у селима која је требало евакуисати живјело је, по попису становништва из 1991. године, 2.120 лица.
Већина становника прозваних села одазвала се наредби и напустила своје куће, од којих неки уточиште налазе код рођака у оближњим селима, а мањи број у хрватским селима означеним као рејони прикупљања.
Иако је становништву приликом евакуације обећано да ће, када се врате, наћи све како су и оставили, одмах по њиховом одласку започело је систематско паљење и минирање српских кућа, с очитим циљем да се прикрију трагови пљачке и да се становници напуштених села у њих више никада не врате. Дио старијих људи, који није хтио или могао, усљед старости и болести, да напусти своја села, страдао је приликом систематског паљења и минирања њихових кућа.
Да би се хрватској и међународној јавности “објаснило” зашто су опљачкана и запаљена српска села, у јавност је пуштена теза да су то урадили сами Срби приликом повлачења како то не би пало у хрватске руке.
Видјевши шта се десило са њиховим имањима, у страху за сопствене животе, већина Срба из евакуисаних села креће за Босну, која у то вријеме још није била обухваћена ратом, одакле настављају пут за Србију или Источну Славонију, коју су контролисали тамошњи Срби. Мањи број уточиште налази у српским селима Горњи Врховци, Вучјак Чечавски и Шњегавић, која су одбила Наредбу о евакуацији, и у којима су формиране јединице ТО, организујући сеоске страже и одбрану својих села.
У зору 10. децембра 1991. јединице ХВ-а из састава 121. бригаде из Нове Градишке и 123. бригаде из Славонске Пожеге започињу напад на “непокорна” села, која падају без отпора, а становништво се, заједно са припадницима ТО, повлачи према Босни.
У чишћењу „непокорних” села, укључујући и неколико сусједних, према Веритасовим, још увијек непотпуним подацима, убијено је 71 лице српске националности, од којих су 42 старији од 60 година, међу њима и 33 жене. У тим селима су, након што је народ исељен, припадници ХВ-а опљачкали, минирали и попалили 616 стамбених и 590 господарских објеката, док су без кућа остала 1.492 лица.
У децембру 2000. из једне масовне гробнице у селу Шњегавић ексхумирано је 13 посмртних остатака, од којих је до сада 11 идентификовано као житељи Шњегавића и Вучијака Чечавског.
Од свих жртава, породице су до сада пронашле, идентификовале и сахраниле тек 26 посмртна остатака, док се још увијек на списку несталих води 45 особа.
За спроведено етничко чишћење 26 села Пожешке котлине, од којих су 23 потпуно уништена, по писаној наредби државног органа, првој и јединој у Европи послије Другог свјетског рата, још нико није процесуиран ни пред међународним ни пред домаћим судовима.
Београд и Бања Лука, 28.10.2022.
П Р Е Д С Ј Е Д Н И К
Саво Штрбац
Povezani tekstovi
