Сутра се навршава 31 година од страдања 18 Срба, међу којима шест жена, у Горњим Граховљанима у Хрватској, гдје су припадници хрватских “зенги” разапињали и закивали Србе ексерима за стабла дрвећа, али до данас за тај злочин нико није одговарао ни пред домаћим ни пред међународним судовима.
Припадници “зенги” ушли су у Горње Граховљане у рано јутро 29. децембра 1991. године, опколиле село и сакупиле све житеље, њих 18 /16 из Горњих и два из Средњих Граховљана/, те их, уз псовке и кундачење, спровели до шуме недалеко села, саопштено је из Документационо-информативног центра “Веритас”.
Ту су их разапињали и закивали ексерима кроз руке и ноге на стабла дрвећа, а на крају их ликвидирали из ватреног оружја.
Међу жртвама је било и шест жена, просјечне старости око 63 године. Међу ликвидиранима су Радован Комленац /21/, његова мајка Драгица Комленац /53/ и њена мајка Јевросима Барјактар /79/.
Све је то, скривен иза једног стабла, посматрао петнаестогодишњи Слободан Видић, унук ликвидираног Душана Видића /57/, који од страха није могао ни да бјежи ни да говори, али су га убице опазиле и након разматрања да ли га убити или повести са собом – одвеле у касарну у Славонској Пожеги.
Одатле га је након неколико мјесеци избавио полицајац из Пакраца Иво Педић и одвео га у своје родно село Јакшић, пошто је његова супруга Радмила, Српкиња родом из Горњих Граховљана, била у блиском сродству са Слободаном.
Пошто су комшије пријетиле Иви да ће му бацити бомбу у кућу због тога што чува ”четничко дериште”, Слободана су након пола године поново вратили у пожешку касарну, гдје га је у току 1993. године пронашао припадник цивилне полиције Унпрофор, Канађанин капетан Д.Б. Николсон и превео на српску страну, када је и испричао како су ликвидирани његови мјештани.
Николсон и Слободан су обишли мјесто злочина и на стаблима нашли забијене чавле и трагове метака, али не и посмртне остатке.
Увјеривши се да Слободан говори истину, Николсон је наредних неколико мјесеци интензивно трагао за посмртним остацима граховљанских Срба.
Један траг је водио у шуму у којој су и ликвидирани, а други према рибњацима у Марином селу код Пакрачке Пољане, гдје је био један од најзлогласнијих логора смрти у рату деведесетих, али, због опструкције и пријетњи са хрватске стране, мјесто укопа није пронашао.
Капетан Николсон је напрасно морао да напусти Унпрофор и врати се у Канаду, одакле је ускоро Србима у Окучане послао много доказног материјала у вези злочина у Горњим Граховљанима, уз напомену да је исти материјал предао и својој команди.
Без обзира на све то, земни остаци граховљанских Срба ни до данас нису пронађени.
Слободан Видић је 1994. године погинуо на бихаћком ратишту, па је тако нестао и једини свједок злочина у Горњим Граховљанима, за који до данас нико није одговарао, ни пред домаћим ни пред међународним судовима.
Према званичном попису становништва из 1991, у Горњим Граховљанима живјело је 136 мјештана /сви Срби/, у Доњим 188 /155 Срба, 22 Хрвата, пет Југословена и шест осталих/, а у Средњим 43 житеља /36 Срба и седам Југословена/.
Према задњем попису из 2021. године, у Горњим Граховљанима живјело је девет, а у Доњим 18 житеља, без националне одреднице, док у Средњим није било никога.
Жртве овог злочина су Бранко Арсенић /58/, Јевросима Барјактар /79/, Босиљка Босанац /60/, Јово Босанац /36/, Бојана Јовановић /58/, Драгица Комленац /53/, Јово Комленац /64/, Радован Комленац /21/, Здравко Комленац /44/, Милан Кончар /29/, Бранко Марић /53/, Павле Марић /73/, Станко Марковић /63/, Ана Павић /62/, Душан Видић /57/, Боро Вујанић /52/, Стоја Вујчић /65/, Благоја Жарковић /78/.
Povezani tekstovi
