Tumačenje fenomena genocida u 20. veku, kao i podsećanje na njegovo ponavljanje, usmereno uvek na istu grupu naroda, jedna je od tema kojom se bavi dr Vladimir Umeljić u svojoj studiji „Okcidentalno-evropska kulturološka tradicija, veliki genocidi u Evropi sredinom i balkanski ratovi krajem XX veka“. O ovom obimnom delu govorio je autor na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu, ukazujući da je za rasvetljavanje fenomena genocida važan multidisciplinaran pristup, kakav je i sam koristio tokom istraživanja.
Dr Vladimir Umeljić je u prvom delu svoje studije izdvojio tri velika genocida u Evropi u 20. veku, koja se pojavljuju pod različitim imenima, ali sa istom težnjom, da se u potpunosti ili delimično unište, kako kaže definicija ovog fenomena, pripadnici jednog naroda, etničke, rasne ili religijske grupe. Najpoznatiji primer genocida u Evropi je holokaust nad Jevrejima, ali ništa manje tragičan nije bio ni srbocid nad Srbima u NDH, od 1941. do 1945, kao ni genocid izvršen nad Sintima i Romima u Drugom svetskom ratu.
Važno polazište za istraživanje genocida, prema rečima dr Umeljića, je podatak da njegovi počinitelji potiču iz zapadne kulturološke tradicije, koju više od hiljadu i pet stotina godina oblikuje Vatikan, kao i da nijedan narod žrtva ne pripada toj tradiciji. Takođe, autor ukazuje na pojavu koja do sada nije tematizovana, ali je veoma važna za istraživanje genocida. Naime, kako je uvek bilo moguće mobilisati tako veliki broj tzv. normalnih ljudi, da bi ubili milione drugih ljudi, i kako su stotine hiljada neposrednih ubica i posle ubijaja ostajali normalni, socijalno prilagođeni i neupadljivi. Oni nisu bili patološke masovne ubice, pa je intrigantno na koji način im je bilo moguće isprati mozak i mobilisati ih za izvršenje tako užasnih zločina, naglasio je dr Umeljić .
Prema njegovim rečima svim ovim pitanjima bave se danas i zapadni autori, što pokazuje da je Zapad počeo da govori o sebi i da je zaintersovan za suočavanje sa samim sobom, ali to i dalje ne utiče na mejnstrim diktaturu, koja se čvrsto drži stava da su Srbi glavni i dežurni krvici za sve.
Zato se autor u studiji „Okcidentalno-evropska kulturološka tradicija, veliki genocidi u Evropi sredinom i balkanski ratovi krajem XX veka“ , da bi objasnio poziciju Srba u odnosu na zapadni svet, pozabavio razlozima za izbijanje velikih ratova u prošlom veku, kao i građanskim ratovima na tlu bivše Jugoslavije.
To je ujedno tema drugog dela ove stidije u kome dr Umeljić ukazuje da su svi ratovi bili posledica sukoba dve kulturološke tradicije, istočne i zapadne, kao i da su u svim tim ratovima lokalni frontovi na Balkanu uvek bili identični. On dalje kaže da su svetski ratovi počeli kao pohodi zapadnih država na Istok, ali da se istovremeno vodila borba oko preuzimanja vođstva na tom pohodu.. Posle dva neuspela pokušaja Nemačke u Prvom i Drugom svetskom ratu , to vođstvo su preuzele SAD.
S obzirom da se Balkansko poluostvo nalazi na granici te dve kulturološke tradicije, jasno je da se srpska istorijska sudbina mora sagledati u kontekstu političkih ciljeva Zapada. Srbi su neprestano smetnja na tom putu, a pokušaji njihovog diskvalifikovanja kao naroda i političkog faktora na Balkanu, dobili su novu formu nakon izbijanja građanskih ratova u bivšoj Jugoslaviji.
Tada su Srbi proglašeni strašnim agresorima, a svi drugi nevinim žrtvama, iako je poznato da je inicijalna kapisla za početak sukoba, najpre između Srba i Hrvata, bila proglašenje secesije od strane Slovenije i Hrvatske.“ Fitilj na balkanskom buretu baruta nepovratno se razgoreo kada su Nemačka i Vatikan faktički iznudili prerano i selektivno priznanje svih jugoslovenskiih republika u decembru 1991. godine“, kaže dr Umeljić.
Sukob je bio planiran i decenijama pre toga, o čemu govori podatak da je Nemačka tajna služba (BND) od početka 80-tih godina, zajedno sa Hrvatskom tajnom službom, sistematski radila na zaoštravanju konflikata između Beograda i Zagreba. To potvrđuje i izjava hrtvatskog ministra unutrašnjih poslova Josipa Bojkovca , koji je između ostalog rekao :“U to vreme je JNA bila regularna vojska međunarodno-pravno priznate države i Hrvati su bili deo tog jugoslovenskog sistema. Mi smo tada počeli sa ciljanim ratnim radnjama protiv srpskog stanovništva. Želili smo da dođe do rata. Srbi su tada i Jugoslavija bili napadnuti, a ne Hrvatska“.
Dakle, to bi bila ta izmišljena velikosrpska agresija, koja dovela do stvaranja crno-bele slike o Srbima. Ali ta slika, iako je trebalo da bude sumnjiva svakom normalnom čoveku , ostala je aktuelne do današnjih dana. Zato je intencija ove knjige da se približi istini, posebno što je na Zapadu već uveliko izvršena i dehumanizacija srpskog naroda, istakao je dr Vladimir Umeljić.
Autor: Olivera Milovanović, urednik Internet novine serbske
Povezani tekstovi
