Nesumnjivo, pokušano je da se kroz srpske medije i plasiranje različitih poruka učinjeno opravda, a posledice jedne odluke relativizuju. Najpre porukom kako Boris Milošević odlazi u Knin da oda poštu žrtvama. Zatim ocenom Milorada Pupovca da se time stavlja „krst na mržnju koja dominira u Hrvatskoj i u hrvatsko-srpskim odnosima“. Naposletku i afirmacijom teze kako je lako deliti lekcije iz Beograda, posmatrajući položaj Srba u Hrvatskoj sa strane, jer, treba se staviti u njihovu kožu!
Međutim, sve ono što je pratilo ovogodišnju državnu proslavu hrvatskih domobrana u Kninu učinilo je da se učinjeno ne može opravdati, a posledice relativizovati. Slučajno ili namerno, događaji su demantovali sva navedena obrazloženja.
SNAŽNE POLITIČKE PORUKE
Prvo, predsednik Hrvatske Zoran Milanović jasno je stavio do znanja da se radi o proslavi pobede: „Doći i slaviti ovde, jer ovo je proslava pobede, i pridružiti se Hrvatima u proslavi nije matematička jednačina to je arhitektura srca.“
Prilikom te „veličanstvene pobede“ pored ubistava civila koja se broji hiljadama, proterano je blizu četvrt miliona ljudi. Najveće etničko čišćenje na tlu Evrope nakon Drugog svetskog rata. Inače, zapaženo mesto na listi najmasovnijih etničkih čišćenja tokom Drugog svetskog rata zauzima NDH.
Manifestacija, dakle, nije komemoracija ili parastos, već ima vrlo jasan karakter sa snažnom političkom porukom i željom da se „Oluja“ ureže u kolektivno sećanje kao jedna od najsvetlijih tačaka hrvatske istorije. Za tim ide i celokupan „istorijski okvir“ kojim se obrazlaže zašto je do „Oluje“ došlo i kontekst ko je krivac za sukob.
Drugo, novinski naslov „Blizu Plenkovića: Prvi put predstavnik Srba na proslavi Oluje“ (Radio Sputnjik, 05. avgusta 2020.) najbolje opisuje koliko je uloga Miloševića u svemu ovome orijentisana ka stavljanju „krsta na mržnju“. Milošević nije „pored Plenkovića“, već „blizu Plenkovića“. Verovatno sede bliže jedan drugom na sednicama Vlade, a u Kninu se predstavnik Srba našao tamo gde mu protokolarno mesto i pripada kao potpredsedniku ovog organa.
Kada se „stavlja krst na mržnju“ politička poruka ide ispred protokola, spremnost da se čine ustupci mora biti pokazana na simboličkom nivou, nekada i više nego u zvaničnim saopštenjima. Hrvatski premijer je tu stvar ostavio svom drugom potpredsedniku, Tomi Medvedu. Istorijska pomirenja ne dogovaraju potpredsednici, niti se to čini daleko od „centralne bine“, dve nedelje kasnije.
Treće, kada je već reč o dvojici potpredsednika, moguće je da će krenuti po srpskim selima u kojima ni dan-danas nema struje i vode. Jer, iako su iste ove dve političke stranke, HDZ i SDSS, još 2004. godine dogovorile „stvaranje uslova za povratak“, što je uključivalo i reelektrifikaciju i obuhvatilo skoro deset hiljada domaćinstava, to se još uvek nije desilo, te osamdesetak sela živi bez struje, kao pre jednog veka.
Jasna je namera da se odugovlačenjem onemogućava masovniji povratak prognanog stanovništva, ali nije jasno šta su i kako radili politički predstavnici Srba svih tih godina.
U redu, lako je iz Beograda deliti lekcije, treba biti oprezan u davanju ocena kada se radi o nekim teškim političkim temama i kada je lako uočljivo da su pojedinci izloženi žestokom pritisku. Ali, ovde je u pitanju elektrifikacija, pa još i obaveza dogovorena u sporazumu, a što nije završeno. Kako će sada rešavati „teška politička pitanja“ političari koji deceniju i po ne mogu osigurati elementarnu stvar, za koju nisu nužne milijarde iz evro-fondova, niti donošenje posebnih velikih strategija?
O čemu se tu radi? Kakva je to politika?
POGORŠANA POZICIJA SRBIJE
Što je nuđeno više objašnjenja u prilog odluci da se zajedno sa hrvatskim rukovodstvom „proslavi Oluja“, to su iznošene sve spornije stvari, koje upravo svedoče da je položaj Srba u Hrvatskoj danas jednako nezavidan i složen kao što je i bio, uprkos tome što je rat završen pre četvrt veka, a Hrvatska u međuvremenu postala članica EU.
Čak ni članstvo, čak ni „evropske vrednosti“, čak ni svi ti „milioni i višegodišnji finansijski okviri“ iz Brisela nisu pomogli da se završi reelektrifikacija, što je najbolja ilustracija svega. I to je svojevrsni dokaz da nesrećni odlazak Borisa Miloševića nema nikakve veze sa bilo čim što je javno saopšteno.
Sa jedne strane, taj odlazak je najverovatnije bio uslov da se SDSS ponovo nađe u vlasti. A bez vlasti, manjinske partije, u sistemu koji je široko prihvaćen u celoj jugoistočnoj Evropi, ne mogu preživeti, ne mogu vršiti svoju funkciju, opravdati razlog postojanja. Tako je drugde, tako je i u Hrvatskoj. Tako je i sa strankama manjina u Srbiji, tako je i sa strankama Srba u okruženju.
Da li je odlazak u Knin bio vredan ostanka u vlasti? Procena SDSS bila je da jeste. Koliko je ta procena ispravna pokazaće vreme. Isto kao što će vreme pokazati koliko su se tu pojedinci rukovodili svojim, koliko stranačkim, a koliko nekim širim interesima. Sa druge strane, ovim korakom se u svim budućim razgovorima između Zagreba i Beograda „loptica prebacuje u srpsko dvorište“. Spisak „hrvatskih uslova“ ispostavljen Beogradu, a čije neispunjavanje može biti i formalna prepreka daljim integracijama Srbije u EU, dobro je poznat.
Pokušaj da se tome „kontrira“ sa pitanjem lošeg položaja Srba u Hrvatskoj sada je amortizovan, jer, kako to Beograd može pokretati ovu temu, ako to ne čine politički predstavnici Srba u samoj Hrvatskoj!? U tom bilateralnom formatu pregovaračka pozicija Srbije sada je pogoršana, Plenkovićev potez je vrlo lukav i ovim manevrom je SDSS praktično suprotstavljen zvaničnom Beogradu. I ovo je, zapravo, najkritičnije za budućnost srpsko-hrvatskih odnosa.
U tom kontekstu se učinjeno ne može opravdati, niti se posledice mogu relativizovati. Čak i ako se „unutrašnja potreba“ u Hrvatskoj, koja se tiče daljeg ukorenjivanja „istorijske istine“, kako je Plenković u obraćanju naciji podvukao da je „Oluja bila pravno legitimna, vojno neizbežna i politički nužna“, stavi sa strane (što je u političkoj praksi nemoguće, ali se ovde navodi hipotetički), ono što se odigralo u Kninu dugoročno će opteretiti odnose u budućnosti.
Jednostavno, izgubljeno je poverenje u iskrenost namera, koje ionako nije bilo na visokom nivou. Medijska halabuka, objašnjenja i obrazloženja, mnogo priče o pomirenju i sličnom tu ne mogu ništa promeniti. Milorad Pupovac je u pravu kada kaže da se ovako „stavlja krst“. Da, krst se stavlja, samo ne na mržnju, već na bilo kakvo suštinsko i sadržinsko otopljavanje i pospešivanje hrvatsko-srpskih odnosa.
Dušan Proroković
Povezani tekstovi
