DEČJA graja, igra, smeh i razdraganost, dočekali su nas minule subote u Đevrskama kod Kistanja u Dalmaciji. U školi srpskog jezika, gde naši najmlađi sunarodnici iz ovog kraja, uče svoju ćirilicu, jezik, istoriju, kulturu, tradiciju… Pogled na njih bio je otelotvorenje reči da ne postoji ništa što donosi veće zadovoljstvo od srećnog i nasmejanog deteta.
Ali, gledanje u njihova lica, radoznale okice, pomalo stidljive osmehe, poneku pletenicu i pisanjem zauzete ručice, nosilo je i nešto više od zadovoljstva zbog dečje sreće. Imalo je pozitivnu “težinu” izniklu iz još težeg osećanja koje je do ne tako davno izjedalo srce. Izmamilo je osećaj kao kad je najrođeniji brat imao decu pa ih iznenada u velikoj tragediji izgubio, a potom kada se više niko nadao nije, kada je najlakše bilo izbegavati ga da kojim slučajem ne otvarate rane i njegove i svoje, taj brat ponovo dobio decu. Baš to je bio pogled na mališane iz Đevrsaka – osećaj da se bratsko ognjište nije zatrlo… Da čuvaju iskru srpstva.
Jovan, David, Angelina, Irina, Matea, Iris, Bojan, Mihael… Samo su neka od imena trideset šestoro malenih Srba koji od 2021. godine, svake subote sa radošću dolaze u svoju školicu srpskog jezika. Najmlađa među njima, Irina Rončević, ima samo pet godina, a najstarija Matea Petrović punih sedamnaest. Dolaze i iz Kistanja, Kolašca, Nunića, Varivoda, Macura, Bribira, čak i iz 25 kilometara udaljenog Skradina. Po neke od njih odlazi mini-bus koji su dobili na poklon od ljudi iz Srbije.
PRVI ČAS ISPRED RUŠEVINA ŠKOLE
PRVI čas u našoj Kreativnoj školi srpskog jezika, održali smo ispred zgrade nekadašnje osmoletke “Sava Ležaić” u Đevrskama. Tako smo hteli, to je bio naš simboličan gest i poruka… Ta osnovna škola, velika i uređena zgrada koju je pre rata pohađalo stotine đaka, porušena je za vreme “Oluje” nije obnovljena. Sada izgleda sablasno – kaže naš sagovornik.
- Dolazim redovno od početka, od prvog časa koji smo imali pre dve godine – kaže nam petnaestogodišnja Iris Dragaš. – Mnogo nam je lepo. Družimo se, učimo ćirilicu, srpski književnost, istoriju, tradiciju… Često pripremamo i prezentacije o srpskim pesnicima i piscima. Meni je važno da to sve znam, da što više naučim o kulturi svog naroda.
- Jesi li tek u ovoj školi naučila ćirilicu? – pitamo je.
- Ne. Učila sam je u nižim razredima osnovne škole u Kistanjama, gde sam od 1. do 4. razreda išla na časove srpskog jezika koji mi je bio izborni predmet. Sada u srednjoj školi isto tako pohađam veronauku, ali mi ova škola u Đevrskama znači jer je sve kreativnije, sve analiziramo i radimo mnogo opširnije – objašnjava nam Iris.
Za susednim stolom su najmlađa Irina i njen drug sedmogodišnji Jovan Grubić. Upijaju naš razgovor sa njihovim starijim drugarima.
- A, zašto vas dvoje dolazite ovde na časove – nismo izneverili njihovu vidljivu nadu da ćemo i njih “mrvice” pitati nešto “za intervju”.
- Pa, da učimo ćirilicu, da crtamo i da igramo fudbal napolju – jasan je Jovan.
- A, najviše volimo kad pripremamo priredbu za Dan Svetog Save – “preuzima” reč Irina. – Tada naučimo mnogo pesmica. Ove godine na Svetosavskoj priredbi sam recitovala pesmicu “Zavet”.
- Sećaš li se i sada stihova?
- Na dan ovaj Svetog Save/ kad ga Srbi svuda slave/ da Gospodu zavet damo… – u dahu recituje Irina.
SPREMAJU SE ZA ARANĐELOVAC
ZA nekoliko dana, 28. jula, tridesetoro naših mališana vodimo na kamp u Aranđelovac. Osim što će se baviti sportom, tokom pet dana obići će Bukulju, Oplenac i nekoliko muzeja. I svi se mnogo raduju. Nekima od njih biće to prvi put da izađu iz Hrvatske, a neki su već posetili Beograd i Novi Sad, dok smo dvojicu dečaka slali i na sportski kamp na Zlatibor. Od Ministarstva prosvete Srbije dobijamo pomoć preko konkursa, i dobijeni novac koristimo za opremanje učionice i nabavku učila – priča nam Sava Vojnović.
Naš aplauz bio je od srca, a potom smo mi odgovarali na bezbroj pitanja: odakle smo tačno iz Srbije? Šta je najlepše u Beogradu? Je li veliki zoološki vrt? Je li Skupština baš, baš u centru Beograda? Da li je Hram Svetog Save naaaaajveći na celom svetu?
Za svu ovu radost i lepotu koju smo doživeli u Đevraskama, “odgovoran” je Sava Vojnović (32), predsednik Udruženja “Naša kuća” u Đevrskama, na čiju inicijativu je i osnovana Kreativna škola srpskog jezika.
- Hteli smo da je otvorimo samo za decu iz Đevrsaka, kojih je trinaestoro – priča nam Sava. – Raspitali smo se i za decu iz drugih mesta i kada smo shvatili da ih ima još 23 i da svi hoće da idu u našu školu bili smo presrećni. Počeli smo u mojoj kući, u jednoj sobi, četiri sa četiri metra. Kako je više dece dolazilo, postajalo je sve tesnije pa smo se setili da u Parohnom domu, gde na spratu živi sveštenik sa porodicom ima nedovršeno prizemlje. On se složio sa predlogom da taj prostor sredimo, a dobili smo i blagoslov vladike dalmatinskog Nikodima. Uz pomoć donacija i dobrih ljudi, ubrzo smo, od februara do maja prošle godine sve doveli u funkcionalno stanje. Od tada časove imamo ovde, svake subote.
Deca se, kaže naš sagovornik, lako združe i brže uče. Žele da znaju što više o svojoj istoriji i kulturi.
- Mi im upravo to dajemo: srpski jezik i književnost, geografiju, istoriju, učimo ih običajima, tradiciji. Da znaju da su deo srpskog nacionalnog korpusa. Ne da Srbuju, nego da budu ponosni što su Srbi isto kao što su to naši sunarodnici bilo gde u svetu, poštujući zakone države u kojoj živimo – kaže Sava.
Koliko su ovi divni mališani postali i dobra ekipa, pokazali su i na nedavno održanim Vidovdanskim igrama, gde su među osam ekipa bili pobednici.
- Vidi se koliko rad sa decom učini da budu tim. Oni se međusobno i mnogo vole, pa i dobar rezultat na takmičenju nije izostao – ponosno govori Sava.
Same Đevrske danas imaju oko 200 stanovnika, sa okolninom oko 400 i gotovo svi su Srbi, a pre građanskog rata devedesetih bilo ih je četiri puta više. Neki od onih koji su se posle progona tokom zloglasne “Oluje” 1995, vratili na svoja ognjišta rade u jednom pogonu bravarije, 17 žena su gerontodomaćice, neki odlaze na posao u Knin, Kistanje…, ali najviše se bave poljoprivredom. Poznati su i uzorni vinogradari i maslinari. Na svojoj zemlji, svoji na svome, gledaju u budućnost i čistih ruku strpljivo je grade, za život, za svoju decu…
J. Matijević
Povezani tekstovi
