“Novosti” sa Srbima koji su se vratili na svoja imanja. Životare od poljoprivrede, socijalne pomoći i dečjih dodataka. Rodna gruda mnoge dozivala u snovima
TOG nesrećnog 5. avgusta ujutro svi smo plakali i pozdravljali se sa dedom Dušanom koji u 94. godini nije hteo da ostavi svoje ognjište. Otac Žarko, majka Zora, sestra Nada, brat Rade i ja, Savo Trivan iz Strmice kod Knina, tako uplakani stigli smo još samo da poljubimo kućni prag. I krenuli smo put našeg Istoka. Do Srbije. Do kapije spasa koja je za nas bila na Rači.
Ovako nam Savo Trivan (43) priča o danu kada je napustio rodno selo. Kad je, potom, saznao da je deda Dušan ubijen tokom “Oluje”, mislio je da zavičaj nikada više neće videti. Ali, “zov” Strmice, bistre Butižnice i Knina, i povratak roditelja 1998. godine, veli Savo, pretegli su na “tasu povratka”.
- NESREĆNI izbeglički dani “nizali” su se u Kosovskoj Vitini – nastavlja Savo. – A, onda su 1998. otac i majka rešili da se vrate na svoju zemlju. Sestra, brat i ja smo se rasturili svako svojim putem. Išao sam za poslom tamo-amo, i u Srbiji i u Crnoj Gori. Najviše sam radio na građevinama. Životario. Ali, nigde nisam mogao da se skrasim, da budem svoj na svome. I, 2000. godine, odlučio sam da se vratim svojoj kući, u Strmicu.
Za njim se vratio i brat Rade, a sestra Nada se udala i sada živi u Nemačkoj. Posle povratka, Savo se oženio Dobrilom. U Strmici se posle mnogo godina začuo i plač novorođenčadi, kada su Trivanovi dobili sina Dušana (3) i pre četiri meseca Saru.
- Živimo od poljoprivrede, socijalne pomoći koju ja dobijam i dečjih dodataka – priča Savo o životu posle povratka. – Na biro se javljam svakog meseca, ali od posla ništa. Iako se nisam pokajao što sam se vratio, priznajem da nam nije lako. Borimo se kako umemo i znamo da zaradimo za život. Imamo mi veliko imanje, ali je problem državna granica između Hrvatske i Bosne, koja nam ide posred imanja. Samo tri hektara zemlje su nam u Strmici, u Hrvatskoj, a 650 metara dalje, 14 hektara dedovine u bosanskoj opštini Grahovo. Uglavnom pašnjaka i voćnjaka.
Iako ima 60 ovaca, Savo kaže da mu “blago”, ako zaluta preko granice, povremeno zada mnogo muka. Zato i ne povećava stado, mada bi ono dobro uposlilo celu porodicu.
- Pošto imamo 30 košnica pčela, najbolje zaradimo prodajući bagremov, livadski i med od vreska – govori nam Savo o svom povratničkom bavljenju poljoprivredom. – Rod jabuka i krušaka nekad prodamo, nekad ne. Zavisi od cene otkupa. Pokušavali smo i da napravimo povrtnjake, ali nam nije pošlo za rukom. Nakotila se divljač u ovim našim krajevima, naročito divlje svinje, pa se od njih ništa ne može zasaditi. Ubijati ih ne smemo, a ni puške nemamo.
Da dopuni kućni budžet, Savo Trivan se bavi i drvorezbarenjem. Ručno izrađuje drvene krevete, ikone, kuhinjski pribor i posude. Snalaziće se, tvrdi, i ubuduće. Veruje da ima snage da deci i unučićima omogući bolji život, baš tu na pradedovskoj zemlji.
U SVOJE imanje i bavljenje poljoprivredom, uzdao se i Jovan Jovo Rašković (56), iz kninskog sela Raškovići. U Inđiji se bio dobro snašao, ali komad zemlje oko reke Radljevac, kaže, zvao ga je i u snu. Kada se početkom juna 1999. godine, sa suprugom Davorkom i ćerkama Anjom i Draganom, iz izbeglištva u Inđiji vratio, u kući ga je, seća se, dočekala uplakana majka Ika. Ostala je u Kninu za vreme “Oluje”.
- Tražila je samo da se prihvatimo motike i svoje zemlje – priča Jovan Rašković. – Imao sam svoje imanje, a i supruga je od svojih Martića nasledila lepu parcelu, pa smo porodično “zavrnuli rukave”. Od rečice Radljevac, koja protiče uz naše parcele, napravili smo mrežu kanalića za navodnjavanje. Sada na tri hektara gajimo paradajz, papriku, lubenice, kupus… I sve što proizvedem prodam na pijaci u Kninu. Nadležni su mi nudili kredite i podsticaje, ali nisam prihvatio. Ne mogu da se petljam sa državom. Naše hektare oko Knina natapamo svojim znojem, mnogo radimo, ali nikom ništa nismo dužni. Zarada varira, ali nikad nismo u minusu.
Od poljoprivredne proizvodnje, Rašković, pre rata auto-limar u Kninu, odškolovao je obe ćerke. Na Univerzitetu u Zagrebu, Anja je već magistrirala agronomiju, a Dragana je završila Višu upravnu školu. I obe su se vratile u Knin.
- Obe rade, ali od plate se ne živi. Svakodnevno, od prvih prolećnih dana, dolaze nam da obrađujemo zemlju. Anja je inženjer poljoprivrede, pa nam njeno znanje mnogo znači, jer gotovo 80 odsto proizvoda uzgajamo organski. Pomažu nam i oba zeta, a tako ćemo učiti i unuka, dvogodišnjeg Uroša. U komadu zemlje, pa makar i najmanje, najveća je sigurnost za vrednog čoveka. Ratovi budu i prođu, ali tapija na njivu vazda važi – priča Jovan.
NEDALEKO od Jovana, živi i njegov saplemenik, osamdesetogodišnji Boško Rašković. I on je posle izbeglištva odlučio da se vrati “domu svom”.
- Sam sam. Ćerke su odlučile da ostanu u Pančevu. Ja nisam mogao – pripoveda deda Boško. – U vrtu ispod kuće gajim nešto povrća za svoje potrebe, a lepo zarađujem od pletenja korpi. To sam naučio još kad sam imao 12 godina. Nekad je korpe znao da plete svaki muškarac u našem selu, a sad ceo zanat spao na dva slova, na mene i još jednog komšiju.
Sve što isplete, priča ovaj krepki starina, lako i brzo proda. I košare, i korpe i domižane. Žali deda Boško što nema više povratnika Srba na imanja oko Knina. Mogli bi, veli, pristojno da žive.
RED TUGE, RED SREĆE
BAKA Ika Rašković, zakoračila je 13. jula u desetu deceniju.
- Svašta, deco, pamtim – priča dok oslonjena na štap sedi ispred kuće sina Jovana. – Život se tka od sreće i tuge. I sad kad “prebiram” po glavi, tugu odagnam zbog praunuka Uroša. Nisam, onog dana kad su deca pobegla pred “Olujom”, pomislila da će se plač bebe ikad više čuti u našoj kući. Ali, vidiš što ti je život. Red suza, red radosti.
KRUG ŽIVOTA
- KAD mi se pre tri godine rodio sin, dao sam mu ime Dušan – priča Savo Trivan. – Želeo sam da nosi ime mog đeda koji je za vreme “Oluje” ostao u ovoj našoj kući. Ali, nekom nečoveku zasmetao je srpski starina od 94 godine. Gde i kada je ubijen i gde su mu kosti, još nismo saznali. Ipak, želim da mali Dušan bude kao i njegov prađed, pošten i vredan čovek. Neka ga posluži prađedovo zdravlje i pamet. I neka on živ ovde dočeka svoje praunuke. To je smisao i krug života.
IGOR MANDIĆ: SRBOFOBIJA PRELAZI U TEŠKI KOMPLEKS HRVATA
SRBOFOBIJA je danas jedna od najznačajnijih odlika hrvatske kulture i toliko je izražena da prelazi u teški kompleks od kojeg bismo mi sami morali najviše da patimo, jer je svaki kompleksaš opterećen strašnim bolom, izjavio je u razgovoru za “Jutarnji list” poznati hrvatski pisac i književni kritičar Igor Mandić.
- Upravo sada, pred leto, već 15 godina, otvara se sezona lova na Radeta Šerbedžiju i Teatar Uliks na Brionima – rekao je Mandić, i dodao da hrvatska zloba tu prelazi u tešku zlobu neoustaške strukture koja buja i u nekim novinama.
- Ta svakoletna hajka je, srećom, i dalje samo verbalna, ali preti da pređe i u fizičku – kazao je Mandić, i podsetio da je pre nekoliko dana Miloradu Pupovcu u Srbu zaprećeno da mu je ovo poslednji put da tu dolazi i obeležava ustanak srpskog naroda u Hrvatskoj.
Povezani tekstovi
