Gde su istorijske knjige? Ima li o “Oluji” i “Bljesku” bar crtica u dečjim čitankama za neki razred?
VIŠE znamo kako će izgledati crna pobednička parada u Kninu, šta će pevati čimbenik Marko Perković Tompson, kako će se obući gospođa Kolinda, da li je strojevi korak uvežbala tamošnja vojska, hoće li biti izravnog televizijskog prenosa – nego izbegličko stanje u Srbiji.
Da nije “Veritasa” i upornog istraživača Save Štrpca država ne bi imala ni spisak ubijenih i prognanih Srba. Neverovatno!
Do sada su objavljena samo tri romana o genocidnoj akciji hrvatske vojske. Prvi je napisao Jovan Radulović “Od Ognjene do Blage Marije”, drugi gorepotpisani – “Deca oluje”, a treći Aleksandra Mandić “Odrešena neman”. Ovome bi trebalo pridodati pesnika Nenada Grujičića koji je ovih dana objavio antologiju izbegličke poezije “Prognani Orfeji”. Tu je i autentična dokumentarna produkcija pomenutog centra “Veritas”.
Gde su istorijske knjige? Ima li o “Oluji” i “Bljesku” bar crtica u dečjim čitankama za neki razred? Da li je mnogoprozivano Ministarstvo kulture Srbije ponudilo sredstva za snimanje filma o tragediji Srba? Da li je država odabrala knjigu koja bi se prevela na sve relevantne svetske jezike kako bi se saznala istina o stradanju?
Nema ozbiljnog državnog projekta kako bi “Oluja” postala deo našeg pamćenja.
Zamislite da su, ne daj bože, ovako uništavani Francuzi. Ceo svet bi znao svaki detalj. Normalno.
Kaže akademik Dušan Kovačević: “Blago onom ko ne mora svoj rodni kraj da sanja”.
“Oluje” se prisećamo na sva zvona samo na dan godišnjice. Zar takvo ponašanje nije nacionalna sramota?
