Pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu Srbija od ponedeljka iznosi kontratužbu protiv Hrvatske. Optužuju: 2.000 ubijenih, 220.000 proteranih tokom „Oluje“, čiji su domovi zatrti…
PRED 17 sudija najvišeg suda Ujedinjenih nacija u Hagu pravni tim Srbije u ponedeljak počinje sa iznošenjem svoje tužbe protiv Hrvatske za genocid počinjen nad domicilnim Srbima između 1991. i 1995. U obimnom materijalu na oko 2.500 stranica, uz obilje video i audio zapisa, pored opisivanja konkretnih vojnih akcija hrvatske vojske, koje su uzrokovale iseljavanje oko 400.000 Srba sa svojih ognjišta, naći će se i „istorijski presek“ srpsko-hrvatskih odnosa u prethodnom veku, gde je posebno osvetljen period Drugog svetskog rata i događanja u Pavelićevoj NDH.
Kroz istorijske činjenice i brojke srpski pravni tim, sa Sašom Obradovićem na čelu, pokušaće da dokaže da je država Hrvatska etničkim čišćenjem prostora tadašnje RSK, na kojem je u samo nekoliko dana avgusta 1995. ubila 2.000 Srba i proterala 220.000, u stvari izvršila genocid nad srpskim narodom.
U vojnoj akciji „Oluja“ pored 220.000 proteranih bilo je i oko 1.500 zarobljenih vojnika RSK i 3.000 zarobljenih civila, koji su posle nekog vremena provedenog u hrvatskim zatvorima takođe napustili Hrvatsku.
O izgledima za uspeh tužbi i kontratužbi dveju strana za genocid u krvavom građanskom ratu, političari sa obe strane Save uglavnom su uzdržani. Prvi potpredsenik srpske vlade Aleksandar Vučić u nedelju je ocenio „da Srbija ima ozbiljnije i jače pravne argumente od Hrvatske:
„Mislim da Srbija ima mnogo jače i ozbiljnije argumente. Uostalom, nemojte da smetnete sa uma – rezultat napada na Srbe je takav da danas u Hrvatskoj ne živi ni 30 osto od broja Srba koji su živeli u AVNOJ-vskoj Hrvatskoj“, rekao je Vučić.
Inače, Hrvatska strana je u ovaj proces ušla sa osuđujućim presudama Međunarodnog tribunala za ratne zločine u Hagu, gde su za zločine nad Hrvatima pravosnažno osuđeni lideri krajiških Srba Milan Babić i Milan Martić, kao i generali JNA Jokić i Strugar (za događanja na „južnom ratištu u Hrvatskoj 1991“). Za zločine nad Srbima sa teritorije Hrvatske iz devedesetih od Hrvata niko nije osuđen i zvanično, pa zasad srpska strana u rukama nema nijedan validan pravni papir koji dokazuje da su se zločini nad Srbima i događali.
Pred Međunarodnim sudom je pala i prvostepena presuda Gotovini, Markaču i drugima u MKTJ, kojom su osuđeni na 24 odnosno 18 godina „zbog progona, deportacija, ubistava i zločina protiv čovečnosti, kršenja zakona i običaja ratovanja“ tokom vojne akcije „Oluja“. Iako Žalbene veće MKTJ oslobađajućom presudom hrvatskim generalima nije osporilo da su se zločini nad Srbima dogodili već su samo (i to preglasavanjem) odlučili da ovi generali nisu krivi, hrvatska strana je ovakvu odluku shvatila kao svoju pobedu.
- Samim tim što nam se pruža prilika da pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu predstavimo sve dokaze o zločinima nad Srbima koje smo do sada prikupili, jeste uspeh Srbije – smatra Savo Štrbac, predsednik centra „Veritas“, čije će svedočenje biti podneto sudu u vidu podneska u sredu 12. marta.
Štrbac, čija su dokumenta o stradanju Srba (od Istočne Slavonije, preko Krajine pa do ubijanja i zatiranja Srba u unutrašnjosti Hrvatske i u BiH od 1990. do 1998) i zvanično uneta u kontratužbu srpske strane, posebno apostrofira stav profesora Vilijama Šabasa, člana srpskog prvog tima i verovatno vodećeg svetskog stručnjaka za pitanja genocida u svetu, da optužba Srbije protiv Hrvatske za genocid ima snažno uporište u provokativnim i rasističkim izjavama hrvatskog predsednika Franje Tuđmana, zatim u istoriji srpsko-hrvatskih odnosa iz Drugog rata, pa sve do napada na Srbe tokom „Oluje“, koji su bili sasvim drugačijih razmera i posledica od onih koje Hrvati pripisuju Srbima tokom 1991. godine. Sve ove činjenice u kombinaciji sa ponašanjem hrvatske vojske daju „jak slučaj genocida nad Srbima“, smatra profesor Šabas.
Savo Štrbac za „Novosti“ podseća da je prema pravnoj definiciji genocid označen kao „namera da se fizički unište pripadnici nacionalne, verske, etničke ili rasne grupe u celosti ili delimično“. Načini vršenja genocida, precizira Štrbac, su pravno prepoznati u fizičkoj likvidaciji, zatim nanošenju fizičkih i psihičkih patnji određenoj grupi ljudi ili njihovom podvrgavanju nepodnošljivih životnih uslova koji dovode do istrebljenja te grupe.
Za tužbu srpske strane u dokazivanju namere genocida tokom akcije „Oluja“ argument je distinkcija koju u udžbeniku „Genocid u mećunarodnom pravu“ iznosi profesor Šabas kada je u pitanju etničko čišćenje i sam genocid.
Naime, prema njegovoj definiciji, genocid je opisan kao poslednje sredstvo za frustrirano etničko čišćenje. Inače, obično „etničko čišćenje“ podrazumeva proterivanje stanovništva, ali ne i njegovo fizičko uništenje. Dakle, tek kada etničko čišćenje poprimi razmere fizičkog uništenja ono prerasta genocid. Akcija „Oluja“ je po načinu izvršenja (izvedena je po sistemu „spržena zemlja“), razmerama obuhvatnosti (spržila je Baniju, Kordun, Liku i severnu Dalmaciju) i posledicama (zatiranje tragova postojanja Srba na tom prostoru) ispunjava sve elemente zločina genocida i iz definicije profesora Šabasa i iz Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju genocida.
TUŽBA I KONTRATUŽBA
Hrvatska tužba za genocid protiv Srbije podneta je 1999. a prvobitno ju je pisala jedna advokatska kancelarija iz SAD. U njoj su Hrvati Srbiju optuživali za najteže zločine protiv svog naroda ali i protiv sopstvenog jer je navodno Milošević počinio i genocid nad krajiškim Srbima.
U dopunjenoj hrvatskoj tužbi „Memorijalu“ koji su 2001. sastavili Ivo Josppović (sadašnji predsednik Hrvatske) i Ivan Šimonović (sadašnji pomoćnik generalnog sekretara SB UN za ljudska prava) izbačena je srpska krivica za genocid nad Srbima i zločini nad njima se nigde ne pominju. Kako veli Savo Štrbac, interesantno je da su čak i Hrvati provobitno „primetili“ genocid nad Srbima i zatim ga brže bolje „obrisali“.
* * * * * * * * * *
POVOLjNU PRESUDU ZA HRVATSKU NIKO I NE OČEKUJE, IAKO SU NA OPTUŽNICI RADILI 15 GODINA
MINISTAR JEDINI OPTIMISTA
ZAGREB – OD STALNOG DOPISNIKA
PRVA sedmica suđenja u Hagu u Hrvatskoj je prošla gotovo nezapaženo, bez komentara državnog vrha i uz poneki tekst u novinama. Povoljnu presudu za Hrvatsku niko i ne očekuje i svima je potpuno jasno da je i ovo deo političkih igara na Balkanu. Pritisnuti bolnom sadašnjošću malo je ko više okrenut prema prošlosti, bez obzira na teške posledice koje su svi imali na ovim prostorima.
- Interes za početak suđenja u Hrvatskoj je bio još manji nego što sam očekivao, a pri kraju sedmice je samo jedna od tri nacionalne televizijske mreže to komentarisala. Začudila me je hrvatska pozicija koja je bila gotovo isključivo politički, a ne pravno argumentovana – kaže za „Novosti“ dr Žarko Puhovski.
Uvaženi politički analitičar navodi i da se prva rečenica hrvatskog pravnog zastupnika pozivala na intervju predsednika Tomislava Nikolića, a ne na sudsku praksu i konvencije.
- Tek pri kraju sedmice počelo je da se govori o činjenicama, ali na način koji je po mom sudu nejasan, jer se pokušalo da se genocid pokaže na čitavom području Hrvatske. Trebalo je da se koncentrišu na jedan slučaj, a po mom sudu Škabrnja bi bila najbolje za to – kaže Puhovski.
Optimističan je jedino Orsat Miljenić, hrvatski ministar pravosuđa, koji istovremeno pokušava da spusti loptu izjavom da suđenje „nije utakmica“, uz komentar da ga ne interesuju reakcije iz Srbije.
- Na pripremama za ovo suđenje radilo se petnaest godina i urađeno je najviše što se moglo. Najteže je bilo izabrati šta će se govoriti i mi priču želimo da završimo. Govorimo o zločinima koji su počinjeni na hrvatskom području i o tome ko ih je počinio i ko je time rukovodio. A to je bila Srbija i tu se priča završava – kaže ministar Miljenić, koji kao i svi hrvatski političari smatra da suđenje ne sme da opterećuje buduće odnose dveju država. (J. KERBLER)
Povezani tekstovi
