Reditelj Nebojša Slijepčević u intervjuu za “Novosti”: Užasavajuće je da se neko plaši samo zato što je ove ili one nacionalnosti
ZA sve normalne ljude, užasavajuća je činjenica da se neko danas plaši i plače zato što nije ove ili one nacionalnosti. Upravo to je bilo i jedna od motivacija da napravim film “Srbenka”, i da ispričam priču o Nini, 12-godišnjoj srpskoj devojčici iz Rijeke, koja je igrala u predstavi “Aleksandra Zec” Olivera Frljića. Hteo sam da pokažem da se u Hrvatskoj nismo na pravi način suočili sa dugoročnim posledicama koje je rat ostavio na psihu građana, i sad postoji realna opasnost da će se traume preneti i na sledeće generacije. A to bi onda moglo opet dovesti do tragičnih posledica, kao što smo svedočili devedesetih godina.
Aleksandra Zec jedan je od najtragičnijih simbola nacionalizma i rata u nekadašnjoj Jugoslaviji – ubijena je zajedno sa porodicom 1991, u centru Zagreba, i bačena na smetlište samo zato što je srpskog porekla.
- Pretpostavio sam da će Frljićeva predstava izazvati kontroverzu, možda i proteste, i pomislio sam da bi bilo dobro da tu započnem rad na svom novom filmu. No, dogodilo se mnogo više od toga, ceo film sam snimio na probama. Frljićeve pozorišne probe bile su i svojevrsna kolektivna psihoterapija za sve aktere predstave – glavna junakinja Nina je na početku krila da je Srpkinja, a kasnije je ispričala kako je danima plakala kada je saznala da je ”Srbenka”, a ne Hrvatica.
* Da li srpska deca i Srbi u Hrvatskoj imaju opravdanih razloga da osećaju da Domovinski rat nije završen?
- Mislim da je preterano tvrditi da se za Srbe u Hrvatskoj rat nije nikad završio. Smatram da su građani srpske, i drugih manjinskih nacionalnosti, u Hrvatskoj sigurni. No, isto tako živimo u vremenu kad jača nacionalizam u celoj Evropi, pa ni Hrvatska tu nije iznimka. O tome bi u prilog mogla da svedoči činjenica da su neke druge predstave Olivera Frljića naišle na mnogo ekstremniju reakciju dela hrvatske javnosti, nego “Aleksandra Zec”. U poređenju, recimo, sa predstavom “Naše nasilje i vaše nasilje”, “Aleksandra Zec” primljena je čak vrlo mirno. Napadi na Frljića dolazili su uvek iz “desnih” medija, ali veliki deo Hrvatske podržava njegov rad. Moj film doživljava sličnu sudbinu, kao i predstava “Aleksandra Zec”, iako u manjoj meri.
* Sa kakvim ste se problemima suočili radeći na “Srbenki”?
-Zapravo, ne mogu se požaliti na probleme i neprijatnosti. No, činjenica je da u Hrvatskoj postoji mnogo autocenzure. Ljudi se boje, iako ni sami ne znaju čega, i misle da je ovakve teme bolje ne otvarati. Naravno da taj strah nije došao niotkuda, nego je proizvod društvene klime i konkretnih poruka koju šalju političari na vlasti. Moj film napadaju, na neviđeno, ultra desni portali, no velika većina medija je vrlo pozitivno pisala o “Srbenki”. Uoči premijere u Hrvatskoj pročitao sam na vašoj internet-stranici članak koji je tvrdio da je premijera filma pod upitnikom, da će je prekinuti branitelji. Ne znam odakle te informacije, ali to nema veze s istinom. Nikakvih incidenata nije bilo, ni pretnji, “Srbenka” igra u hrvatskim bioskopima više od mesec dana i gledanost je odlična.
Da li je ključni problem u hrvatskom društvu pokušaj nametanja onoga što bi smelo da se misli o Domovinskom ratu?
- Ključne probleme hrvatskog društva vidim drugde: u prvom redu u potpunoj ekonomskoj devastaciji društva, raširenoj korupciji, iseljavanju, u tome što sve više ljudi ne vidi način da preživi od svog rada u Hrvatskoj. Ali, tačno je da razne političke snage manipulišu emocijama ljudi vezanih uz rat, pokušavajući tako da pomaknu pažnju javnosti sa drugih, bitnijih problema. Tako se stvara i histerija oko nekih fantomskih unutrašnjih neprijatelja.
* Da li se novim generacijama nalaže i šta je poželjno govoriti o Jasenovcu, NDH, ustaškom pozdravu “Za dom spremni”?
- Nostalgičari za ustaškim režimom postoje, no smatram da su u manjini. Pametnom političkom trgovinom došli su u poziciju da igraju značajniju društvenu ulogu nego što im pripada. Revizija istorije je žalosni trend na istoku Evrope. U Rumuniji je Antonesku odavno proglašen nacionalnim herojem, u Srbiji je rehabilitovan četnički pokret, a u Hrvatskoj poslednjih godina ponovno dobija zamah pokret koji želi da skine prefiks zločinački ustaškom režimu. No, ne mislim da je ta bitka za istoriju okončana, niti da je antifašizam izgubio.
* Koliko je šovinizam duboko ukorenjen u hrvatskom društvu, ali i na ovom prostoru?
- Šovinizam je džoker koji političari odigravaju u nedostatku boljih karata, a u našim krajevima to znači – stalno. U teškoj ekonomskoj situaciji u kojoj se nalazi većina građana postjugoslovenskih država, lako je manipulisati strahovima, i raspirivati šovinizam. No, odbijam da verujem da je šovinizam ukorenjen u narodu, mislim da odgovornost za njegovo širenje treba tražiti među onima koji su u poziciji moći: u prvom redu to su političari, zatim crkva, pa mediji.
* Odakle toliko interesovanje za probleme Srba, s obzirom na to da u tom smislu pripadate “većini”, Hrvat ste?
- Strašno mi je odbojna misao da se svako mora baviti samo “svojim” problemima. Moja nacionalnost za mene je plod slučajnosti, tako mi se dogodilo da se rodim u Zagrebu, kao dete dvoje Hrvata. Ali, kao dokumentaristu, zanimaju me priče o nepravdi, bez obzira na to ko je žrtva. A zatim, smatram da je hrvatsku javnost potrebno senzibilizirati za probleme srpske manjine.
* ”Srbenka” je u Kanu ali i na drugim festivalima pobrala nagrade. Da li ste možda očekivali toliki uspeh?
- Nisam, ma kakvi. Film je rađen u prvom redu za hrvatsku publiku, to mi je bio jedini cilj – suočiti domaću publiku sa jednom pričom koju većina nije čula, a koja mi se činila izuzetno bitnom. Mislio sam da strancima film neće biti ni najmanje zanimljiv, i da će mi ovo biti međunarodno najmanje uspešan film. A ispalo je obrnuto. Ali, meni kao autoru, teško je objektivno analizirati razlog uspeha filma. Mogu samo da ponovim ono što su mi rekli strani gledaoci. Jedan od komentara koji često čujem je upravo taj da se u filmu prepoznaju svi oni koji su se nekad osećali loše zato što su manjina – bilo nacionalna, seksualna, ili neka treća.
MISLITI BEZ STRAHA
* MOŽE li umetnost da dobije bitku sa mitom o moralnoj čistoći vlastite nacionalne zajednice?
- Bio bih zadovoljan i sa mnogo manjim. Jedino što želim je da živim u pluralističkom društvu u kojem ne postoje tabu teme, i u kojem je dozvoljeno misliti drugačije, bez straha. No, mislim da mnogo ljudi u ovim krajevima sa tim ima problem. Želeli bi da žive u jednostavnom svetu, jednostavnih istina, u kojem se neke stvari ne preispituju.
Povezani tekstovi
