Predstavljena knjiga “Moj Gračac” Mileta Sovilja, nekadašnjeg novinara “Novosti”, o zavičaju kojI je morao da napusti. Kako beleži hrvatska štampa, tamo ljudi žive od desetak dolara
GRAČAC se i dalje nalazi na 158. kilometru državnog puta Split – Zagreb, ali odavno više ne važi za srpsku varoš. I dalje je ovaj lički gradić najveća opština u Hrvatskoj, ali u njoj živi samo između osam i devet hiljada ljudi. Gračac je još 1996. proglašen za područje od “posebne državne skrbi” Zagreba, a kada su hrvatski novinari nedavno došli da vide kako se država “skrbi” o području, konstatovali su da ljudi ovde, povratnici i hrvatski Bosanci koji su došli posle odlaska Srba, u proseku mesečno raspolažu sa po 10 dolara. Mesečni “općinski proračun za sve ove ljude ravan je mesečnoj zaradi direktora Ine”.
Nije Mile Sovilj u “svom Gračacu” pisao o ovom današnjem gradu. On je pisao o onom kakav je nekada bio, dok su radile firme, dok su ljudi gledali fudbal, dok su se u gradskim kafanama pričale priče o uspešnim Ličanima koji su iz nedođije otišli i u svetu postajali značajni. Na promociji knjige u Udruženju mirnodopskih i ratnih vojnih invalida okupio je značajna “imena” da “dopune” njegovu setnu hroniku.
Najpoznatiji rok novinar sa ovih prostora Peca Popovića pričao je da ga s Likom i rodnim selom predaka Tupalama ne povezuje samo to što je prošle zime “dao DNK” da se utvrdi da li posmrtni ostaci pobijenih u “Oluji” pripadaju njegovim Popovićima.
- Petar Popović Pit, iz čuvene pesme Džonija Štulića “Pit i to je Amerika”, u stvari je moj deda Petar – pričao je Peca. – On je između dva rata otišao u Boston, pa u Pitsburg, ali nije izdržao više od godinu i po. Vratio se zbog ljubavi prema mojoj baki Đuji, a iz dalekog sveta u drvenom koferu doneo je samo belo odelo za svadbu. Paradirao je tako moj deda u belom odelu i u vozu za Zagreb, i onako nepismen, naopako je čitao novine, a kada su ga gospoda u kupeu upozorili da je obrnuo listove, uzvratio im je: “Lako je novine čitati kako treba. Probajte naopačke.”
| SETA, NE OSVETAMILE Sovilj bio je svedok u kontratužbi Srbije prema Hrvatskoj za genocid u postupku suđenja u Hagu. U njegovom selu Kijani 1995. hrvatske trupe ubile su svih 14 meštana koji su poslušali savet Tuđmana da se “ne sklanjaju”. Među ubijenima bili su i Miletov otac Vlado i još troje najbližih srodnika.
- Mog oca i druge ubio je Rajko Kričković, Srbin u redovima Hrvatske vojske, koji je poreklom iz našeg kraja – pričao je Mile. – Valjda da bi se dokazao. Spalio nam je kuću i u njoj moju rođaku. Posle su ga “izdali” njegovi, pa je pokrenut postupak u Zagrebu. Sud je odbacio tužbu, ne verujući hrvatskim svedocima. Ali ovo je knjiga sete, nije knjiga osvete. |
Savo Štrbac, ili Savo Veritas, kako ga zovu njegovi Krajišnici, nastupio je kao lički zet, ali i kao čovek koga je ratni užas 1990. prvi put dotakao baš na ovom području.
- Htelo je da prva žrtva u ovom ratu padne negde u avgustu 1990. iznad Obrovca. To je bio Goran Alavanja, srpski policajac, a ja sam pozvan od strane lokalnih Srba da pomognem kao advokat – pričao je Savo. – Posle sam se u Lici 1993. na Malom Alanu prvi put susreo s hrvatskim ritualnim ubistvima kada su, zbog izdaje Unprofora, masakrirali 22 Krajišnika vojnika. Najstrašnije prizore zverski mučenih i likivdiranih ljudi video sam baš u Lici, u Divoselu, Medačkom džepu. Iz Gračaca je tokom zadnjeg rata poginulo njih 261, a ukupno u opštini 418.
Međutim, nije Sovilj, sem u jednoj polurečenici, pisao o ratu 1991-1995. Napravio je knjigu o miru u gradu u koji danas niko ne želi da se vrati. Pisao je, recimo, o fudbalu FK Bratstvo i Velebit koji “teraju loptu” od 1924.
Povezani tekstovi
