Srbiji i SPC Hrvati nisu vratili ništa od opljačkanih relikvija, ali zato traže i ono što im ne pripada. Nisu urađene valjane evidencije predmeta, a ne možemo da potražujemo ono za šta nemamo nikakvu dokumentaciju, tvrdi Marko Omčikus
DUŽE od 70 godina traje prećutkivanje o uništavanju i pljački oko 460 srpskih crkava za vreme Ante Pavelića. Drevne srpske ikone, knjige i arhive, koje su izbegle ustaške lomače, pokradene i sklonjene u tamošnje institucije kulture, do danas nisu vraćene. Dok hrvatska država ima precizan spisak šta od umetničkog blaga Srpske pravoslavne crkve treba da se vrati na njenu teritoriju, naše Ministarstvo kulture do sada, ni u jednom sazivu, nije postavilo nijedan zahtev za recipročan povraćaj srpskog kulturnog blaga!
Nema odgovora ni na pitanje gde je iz poharanih hramova u ratnom vihoru tokom devedesetih nestalo srpsko kulturno nasleđe. I dok mi „pošteno“ nosimo imovinu SPC na teritoriju druge države, nama oteto – ne vraćaju. A ta, srpska baština, koja se nalazi na spisku kulturnih dobara koje potražuju Hrvati, nije ni opljačkana, ni otuđena, već spasena – da ne doživi sudbinu ogromnog blaga koje je sistematski uništeno u NDH.
Zašto se tako radi pokušao je da nam objasni Marko Omčikus, nekadišnji direktor Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture i dugogodišnji član mešovite srpsko-hrvatske komisije za povraćaj kulturnih dobara:
- Za razliku od nas, Hrvati imaju precizan popis inventara u svim crkvama. Naši istraživači bavili su se reprezentativnim primerima, a ono što je manje ekskluzivno nije potpadalo pod njihovu sferu interesovanja. Ono što je mlađe od 15. veka retko koga je interesovalo. Nisu urađene valjane evidencije predmeta, a ne možemo da potražujemo ono za šta nemamo dokumentaciju.
Prema našim saznanjima, bilo je, ipak, istraživača koji su do detalja opisali srpske hramove u Hrvatskoj. Te spiskove objavili su u knjigama-katalozima. Do tih knjiga se, međutim, teško dolazi.
- Iznošenje i raznošenje kulturnih dobara nije bilo predmet razgovora na dosadašnjim sastancima mešovite komisije – otkriva Omčikus. – Uglavnom smo razgovarali o kulturnim dobrima koja se nalaze na hrvatskom spisku. Možda bi neko iz novoizabranog saziva srpskog dela komisije mogao da zatraži da se uradi revizija tog popisa i da se konačno na tom spisku nađu i stvari koje su do sada preskakane. Kada se obrađuje crkva koja je kulturno dobro i svi predmeti koji su u njoj, takođe, imaju isti status. Naši ljudi to, međutim, nisu ozbiljno shvatili i zato nemamo precizne inventare. Hrvati tačno znaju šta potražuju, mi, nažalost, nemamo spiskove.
NA KRAJU – MINIRANO Tokom Drugog svetskog rata iz srpskih crkava i manastira na teritoriji NDH opljačkano je četrdeset vagona crkveno-umetničkih dragocenosti. Posle rata, Srpska pravoslavna crkva uspela je da povrati deset vagona blaga, uglavnom opljačkanog u Srbiji i Vojvodini, a najzaslužniji za to je profesor Radoslav Grujić, tadašnji direktor Muzeja SPC. Od preostalog umetničkog materijala oformljen je Muzej Srba u Zagrebu, koji je, posle nekoliko godina, pretvoren u Odjel Povjesnog muzeja Hrvatske, da bi se sedamdesetih godina sve to blago stopilo u Povjesni fond Povjesnog muzeja Hrvatske. Srpska pravoslavna crkva svake godine je potraživala preostali deo opljakanog blaga, ali je uspela da ga dobije tek posle smrti Josipa Broza. Od tog materijala oformljeni su Muzej SPC u Zagrebu, riznica u Pakracu i Muzej sa arhivom i bibliotekom Eparhije gornjokarlovačke SPC u Karlovcu. Ali, u poslednjem ratu sve je to minirano.
Na pitanje da li su od hrvatskih kolega zatražili da im makar pozajme kompletan spisak umetnina koje su nestale, Omčikus odgovara:
- Nisam tražio, dobio sam. IKOM je u Republički zavod doneo disketu sa spiskom predmeta koje Hrvati potražuju. Ta disketa je poslužila za kontrolu izvoza umetnina. Svaka stvar za koju se tražila izvozna dozvola proveravana je prema tom spisku. Nismo pronašli nijednu. Ta disketa se verovatno i danas nalazi u Zavodu. Hrvati su svojevremeno naduvali brojke, ali su sad tenzije spuštene.
Pitanje koje se, takođe, prećutkuje je koliko je srpske baštine država Hrvatska spasla i koliko je ukradenih srpskih umetničkih predmeta i crkvenih relikvija vratila.
- Rezultati, po tom pitanju, vrlo su mršavi – ističe naš sagovornik. – Niko ne osporava da je bilo pljačke. Pljačkaši su pojedinici koji su u to vreme videli neku materijalnu korist ili su te predmete uzimali kao trofeje. Ali, ono što su uradile naše stručne ekipe u vreme rata nikako se ne može podvesti pod to. Oni su te predmete preneli u Srbiju i zbrinuli na bezbedno mesto.
Omčikus smatra da taj materijal treba da se vrati tamo odakle je odnet, jer je to srpski beleg na tom prostoru i dokaz da su Srbi tu živeli.
- Obaveze i jedne i druge strane su jasno definisane. Hrvati obnavljaju srpske svetinje, a mi tek kad ih obnove vraćamo umetničko blago. Povratak predmeta prati povratak naroda. Manastir Krka je živ, blago je tamo vraćeno. Gde nema srpskog naroda, ništa nije vraćeno. Ni Hrvati ne žele da uzmu nešto što ne mogu da čuvaju.
U ratu devedesetih srpski hramovi i ostalo crkveno umetničko nasleđe SPC bili su prvi na udaru. Ti hramovi predstavljaju verski i nacionalni identitet srpskog naroda na tim prostorima. Pakrački Vladičanski dvor je opljačkan, granatiran i demoliran. Rezidencija zagrebačko-ljubljanskog mitropolita u Zagrebu je minirana. Vladičanska kuća u Karlovcu je opljačkana, demolirana i minirana. Stara Episkopska knjižnica u Pakracu, jedna od najvrednijih srpskih biblioteka, opljačkana je, a vredni stari rukopisi se i danas preprodaju širom Evrope. Riznica stare Eparhije pakračke, u kojoj su čuvane vredne ikone i drugi liturgijski i umetnički predmeti iz manastira Orahovice, Pakre i Svete Ane i mnogobrojnih hramova, opljačkana je i uništena.
Pored dragocenih liturgijskih predmeta, uništene su čitave galerije ikona na ikonostasima, dela poznatih ikonopisaca i slikara od 16. do 20. veka. Broj ikona na ikonostasu kreće se od 20 do 50, pa čak i 70. Najniži prosek bi bio 35 ikona, ne računajući ostale ikone, celivajuće, litijske, zavetne… Kada se ovaj najniži prosek od samo 35 ikona na ikonostasu pomnoži sa brojem porušenih hramova, dobija se zbir od više od 7.000 uništenih ikona. Ovoliko uništenih likovnih dela za svaki narod predstavlja ogroman gubitak. Dosta toga opljačkanog u poslednjem ratu našlo se u antikvarnicama širom Evrope. Donošene su stare knjige iz episkopske knjinice u Pakracu. Takođe, nuđene su iz osječkih crkava ne samo ikone, već i vredni portreti…
- Bivši direktor Muzeja SPC Slobodan Mileusnić je svojevremeno napravio fond za otkup tih predmeta, koji su se našli na tržištu. Znam da su se u Mađarskoj pojavili primerci retkih knjiga iz pakračke biblioteke, i on ih je kupio.
Najveća pljačka i uništavanje srpske baštine, ipak, se odigrala u Drugom svetskom ratu na prostoru NDH. Ni danas se precizno ne zna šta je od iznetog iz Srbije uništeno, a šta pokradeno, jer su registri prvi završavali u plamenu. Veliki deo sačuvanog blaga Mileševe nalazio se u 20 sanduka u skrivnici manastira Krušedol, do noći između 24. i 25. maja 1941, kad su ih ustaše odnele u Zagreb. Tek 11. jula te godine deo skupocenog zlatnog posuđa, dragocenih knjiga i slika predat je Muzeju za umjetsnost i obrt.
Zahvaljujući entuzijazmu nekolicine ljudi, pre svega profesoru Radoslavu Grujiću, deo opljačkanog blaga iz Zagreba je 1945. vraćen u Beograd. Međutim, malo je poznato da su komunističke vlasti ponovo veliki deo te naše baštine vratile u Zagreb, u razne muzeje.
Kao posebno važan deo tog blaga su inkrustrirana vrata koja su stajala između priprate i naosa, optočena sedefom i belom slonovačom. Ipak, najveća vrednost je plaštanica protkana zlatom iz 16. veka, dar vlaškog vojvode, veoma vezanog za Mileševu. Najveći problem je što muzej mitropolije, kao i mnogi drugi, poseduje veliki broj predmeta koji su 1945. vraćeni, ali bez zapisa o tome odakle potiču, što nije slučajno, jer se time osporava pravo na vraćanje pravom vlasniku.
- Kulturno blago Srba opljačkano u NDH, koje se i danas nalazi u hrvatskim institucijama, stečeno je ratnim zločinom koji nikad ne zastareva i možemo uvek da ga tražimo. Ali, potrebna nam je dokumentacija – potvrđuje Omčikus. – Imamo li je? Nemamo. Ko je kriv zbog toga?!
Povezani tekstovi
