ISLAM Grčki u imenu je spojio nespojivo. Priroda ga je nagradila najplodnijom zemljom u Dalmaciji, a oduzela mu svaku kap vode. Tu u Ravnim Kotarima naslonila ga na Velebit, a ostavila na korak od mora.
Ali, Bog mu je oduvek davao najbolje ljude: iskonski vezane za svaki svoj komad zemlje, vredne i istrajne, srčane a trpeljive. Ljude domaćine i darežljive, otvorena srca čak i za one koji im u kuću banu naprečac. Odmah se vidi i oseti da im je duša srasla sa amanetom: “…lasno ćemo ako jesmo ljudi”, znamenitog srpskog uskoka Janković Stojana, najslavnijeg imena iz Ravnih Kotara.
Stigli smo u Islam Grčki nešto pre podneva. Žmireći na nemilosrdnom, žarkom letnjem suncu, tražili smo čašicu razgovora. Otvorena kapija “poduprta” sa dva veličanstvena lijandera bila je “zeleni signal” da uđemo u dvorište jednospratne, lepe kamene kuće.
POMENITE I VUKA MANDUŠIĆA
PONOSNI su Srbi u Islamu Grčkom na svoju istoriju i tradiciju, na čuvene uskoke Janković Stojana i Iliju Smiljanića.
- Sve to napišite, ali pomenite i Vuka Mandušića. I on je iz Ravnih Kotara, samo što ga je Njegoš opevao, pa svi misle da je rodom iz Crne Gore – rekao nam je na rastanku Milan Lakić.
- Ima li domaćina – pitali smo, a iz kuće se začulo: “Ima, ima, fala Bogu. ‘Ajte, izvol'te!”
Posle nekoliko rečenica bili smo kao među najrođenijima, ugošćeni kao carevi, skriveni od sunca pod lozom načičkanom mladim grožđem čijim zrnima je, samo njima, činilo nam se, užareno sunce činilo dobro. Domaćin Milan Lakić (63) i njegova supruga Rada (57), dočekali su nas raširenih ruku.
- Em gosti, em novinari iz Srbije – ponovila je više puta Rada, vesela, nasmejana žena čija prisnost ne može a da gosta za tren ne osvoji.
Vele nam da smo jutrom došli ne bismo ih našli jer su zorom u svojim njivama, a u podne su opet doma sklanjajući se od vreline.
- Imamo 16 hektara zemlje, polovinu obrađujemo, a ostalo je šuma. Da nam šezdesetih godina u agrarnoj reformi nije oduzeto 20 hektara imali bismo više posla, ali i nagrade od truda. Zasadili smo 3.000 kuća lubenica koje rađaju sve do oktobra, dinja imamo 600 kuća, loze 1.200 čokota, a već smo požnjeli četiri tone ječma. Zasadili smo i papriku, krastavac, paradajz, tikvice… Sve to u sezoni daje po dve-tri berbe. Rađaju nam i trešnje, orasi, bademi… Od Srpskog narodnog vijeća dobili smo traktor, pa nam je sve mnogo lakše – priča nam Milan, oran kao da je mladić.
IME DOBIO SREDINOM 18. VEKA
STARI naziv sela je Saddislam što znači bedem islama, krajnja granica do koje se probilo Otomansko carstvo. Od tog starog imena u novijoj istoriji zadržan je deo Islam, a pridev “grčki” je dobio sredinom 18. veka kada se formiraju dva Islama: Grčki i Latinski. Oni dolaze od veroispovesti meštana, jer su stanovnici Islama Grčkog bili Srbi pravoslavne vere, a Latinskog katoličke.
Vodu, kaže, imaju zahvaljujući gusterni staroj 100 godina u koju se sakuplja kišnica. U polju imaju bazen, pa većinu njiva zalivaju sistemom kap po kap, a cisterne sa vodom snabdevaju domaćinstvo.
- Sva čuda su nam stizala, samo vodovod nikad nije! I evo sad u 23. godini 21. veka još ga nemamo, ali bageri kopaju, radi se i obećano nam je da će biti završen do srpskog Božića 2024. Verujemo da će tako biti, a vreme će pokazati.
Voleli bi, Milan i Rada, da su im i sinovi Radovan i Georgije sa njima. Prvi živi u Švedskoj i kažu, drugi je TV scenarista sa međunarodnom karijerom.
- Mladi su, neka ih. I ja sam u njihovim godinama najpre bio pomorac, pa sam radio u “Ini”, ali ova naša zemlja i njive uvek su me čekale. I dočekale da im se vratim i onda kada je to izgledalo nemoguće, kada smo 22. janura 1993. morali da odemo – kaže nam Milan.
To je teško, vreme građanskog rata kada je u januaru 1993. hrvatska vojska započela operaciju kodnog naziva “Maslenica” koja je predstavljala napad na Srbe u Ravnim Kotarima. U ovoj akciji poznatoj po brutalnosti i okrutnosti hrvatske vojske ubijeno je i nestalo 348 civila i vojnika, među njima 40 žena i četvoro dece. U zbegovima je kao direktna posledica agresije umrlo još 165 civila. Sa područja Ravnih Kotara, koje su u ovoj akciji delimično zauzele hrvatske snage, ukupno je prognano oko 10.000 Srba, a srpska sela Smoković, Islam Grčki i Kašić su potpuno uništena i spaljena.
- U Beogradu smo živeli 13 godina. Radili smo sve i svašta kako smo umeli i znali, da bismo preživeli i podigli decu – priča Rada. – Razmišljali smo i da odemo vani. Prvi put smo u Islam Grčki došli na nekoliko dana 2003, a tri godine kasnije smo prelomili i vratili se. Vode nismo imali, kao što je i sad nemamo, struju smo dobili posle dve i po godine. Porodična kuća sagrađena 1926. bila je porušena, čak je neko i pucao u ćirilicom ispisanu ploču iznad vrata koja je svedočila o njenoj gradnji. Ali, da ne pričamo o tome… Dovoljno je što još ima zatvorenih i razrušenih kuća koje nas podsećaju na zlo doba. Ne zaboravljamo, ali život mora da se živi. Ovo je plodan, bogat kraj, dar od Boga i to moramo čuvati i poštovati. A, verujte mi da nije bilo rata svi bismo sada vozili avione.
ZAHVALNI VUČIĆU I SRBIJI
U ISLAMU Grčkom razgovarali smo sa mnogo meštana. Ispričali su nam da se nadaju da će u obližnjem Benkovcu uskoro dobiti Srpsku kuću ili Srpski kulturni centar. Od ove godine imaju i podružnicu Srpskog nacionalnog vijeća u tom gradu. Kažu, neodvojivi su deo srpskog naroda iako je bilo vremena kada su povratnici u Hrvatsku bili zaboravljeni. Poslednjih godina, tvrde, više nije tako, Srbija ih pomaže i vodi računa o njima i za to su, kako ističu, najviše zahvalni predsedniku Aleksandru Vučiću.
A u to vreme, pre građanskog rata, naročito tokom osamdesetih godina, Islam Grčki su zvali mala Kalifornija. Sa oko 5.000 hektara obradive zemlje, tone i tone voća i povrća, kamionima su širom Dalmacije razvozili vredni domaćini. Bio je tu i Kombinat “Agrobaštica” koji je upošljavao od 600 do 700 sezonaca, najviše iz Kruševca.
- To danas izgleda nezamislivo – kaže Nedeljko Jokić (84), rodom iz Islama Grčkog, koji sada živi u Banjaluci, ali rodni kraj redovno obilazi. – Pre rata izuzetno se dobro živelo. Ovo je poljoprivredni kraj, ima tri-četiri ploda godišnje na istoj zemlji: prvo se poseje krompir, pa na primer paradajz, pa u jesen zelena salata. I proizvodnja breskve je bila vrlo unosan posao. Tada je ovde živelo od 1.300 do 1.500 duša, a danas ih je, nažalost samo oko stotinu, ali ono što poljoprivrednici i danas ovde uspešno rade najbolje svedoče kakvu nam je zemlju Bog dao i znak je da treba da je čuvamo. Ona je i nada i uzdanica.
- A je li istina da se u to vreme, osamdesetih, novac u Islamu Grčkom merio na kantar – pitamo Nedeljka.
Grohotom se nasmejao:
- Legenda kaže da jeste. Tako se priča i danas, kad se uveče razgovaramo na balotama. Vrednim domaćinima, poljoprivrednicima, trgovci su odmah isplaćivali robu. Svaki drugi-treći dan donosili su kući i po 5.000 maraka. Onda bi se naveče okupili u kafani, pa umesto da broje, novac su merili na kantaru…
To vreme je, ipak, davno…
- Ondašnja Socijalistička Republika Hrvatska više je vodila računa o poljoprivredi nego ova država danas. Malo se ulaže u ovaj kraj. U selu je nekad bila osmoletka, imalo je i po 800 đaka, a sada nema nijednog. Ali, meni se sve čini da će doći neko lepše vreme, ima mladih porodica koje obećavaju… Videćemo… – kaže Nedeljko.
Ima u Islamu Grčkom i još mnogo ratnih rana: porušena škola, mnogo srušenih kuća, čak i uvredljivih natpisa na njima, zaparloženih njiva čiji su domaćini rasuti po svetu…, samo su neka svedočanstva. Prodavnicu su dobili tek nedavno, posle 30 godina. Ali, ovdašnji Srbi su odavno rešili da krenu dalje… Svoji su na svome i svesni vrednosti svoje plodne zemlje: niko iz Islama Grčkog, a stasala je i druga poratna generacija, nije prodao ni kvadrat svoje dedovine, bez obzira na to da li živi ovde ili negde daleko… A to je potvrda njihove nade i vere u budućnost tu, u Islamu Grčkom.
J. Matijević
Povezani tekstovi
