Dve decenije, gotovo, prikupljao sam svu snagu da tamo odem. Zašto sam tako dugo odolevao? Zato da nikom ne guram prst u oko. A sve naše je tamo ostalo – pričao je legendarni Petko
U JEDNOM od poslednjih intervjua za “Novosti”, naše novinarke Milene Marković, Ilija Petković je potvrdio o koliko se neposrednom, korektnom i iskrenom čoveku radilo. Govorio je tada o svom životu, fudbalu, rodnom Kninu, mukama koje su donele ratne godine…
- Vi ste novinari čudo – kazao je Ilija Petković uz prepoznatljiv, širok osmeh koji imaju samo ljudi. Oni, koji nikome ništa ne duguju. Priznao je da se pozivu na razgovor odazvao, ne zbog potpisnika ovih redova, već zbog “Novosti” koje su ga decenijama pratile “korektno, bez sujete, zajedljivosti, navijačkih strasti, privržene isključivo etici zanata”.
Priča nam kako se obreo u fudbalu. Svaka novinarska priča valjda počinje tako. On, dete Knina, svima i svakom dalekog, pogotovo u vreme kada se komandovalo na parove razbrojs: četnici-partizani, partizani-četnici.
- Nisam imao taj problem – kaže nam, uz osmeh. – Ni sad ga nemam. Bio je kod nas u Kninu, ja sam bio gimnazijalac, jedan Vojo Bilbija. Čudo od čoveka. Karatista. Posle se zamonašio. Učio nas da vežbamo telo, jačamo mišiće. Poslušali smo ga mi, tadašnji momčići. Ja sam postigao toliko da budem najbolji vežbač na parteru. Tako sam, zahvaljujući Bilbiji, bio među drugim gimnastičarima u defileu na paradi ispred Tita, 1959. godine u Beogradu. Ali, u Kninu je bio i čuveni Tode Čeko. Nije bilo onog postrojavanja, s početka priče, ali jeste da se izjasnimo ko koji sport voli. Ja sam se opredelio za fudbal, mada sam mogao biti i dobar gimnastičar. Ma, voleo sam fudbal, to je ludilo koliko sam ga voleo. Fudbal je moja sudbina, znao sam.
Mi lagano i pažljivo podsećamo Iliju na Svetsko prvenstvo 2006, ono, kada je Ilija, kao selektor, odlučio da u tim ubaci – sina Dušana. Velika se lavina tada obrušila na Petkovića. Znamo da je to za njega jedna bolna sekvenca života. Svi su ustali da ga napadnu.
- Ma, ja sam kriv – kaže, i prvi put tokom našeg razgovora pogled mu se gotovo zamaglio. – Nisam imao argumente da se tada suprotstavim javnosti. Bili su to teški trenuci. I za mene i za mog sina. Bilo, pa prošlo. On je posle igrao u Nemačkoj, Japanu… Više nije u fudbalu. Ima drugi posao.
Vraćamo se sa Ilijom u Knin. Ovovremeni Knin, njegov zavičaj, bez zavičaja.
- Dve decenije, gotovo, prikupljao sam svu snagu da tamo odem. Zašto sam tako dugo odolevao? Zato da nikom ne guram prst u oko. Da ne podstaknem bilo kakvu nevolju onima koji su se borili i izborili da tamo ostanu. A sve naše je tamo ostalo. Roditeljska kuća je prazna i pusta… Zato ne idem, jer tamo nema onih koji ti se raduju i kojima se raduješ. Sad idem samo na groblje. I, znate li koja su mi pitanja u glavi, sad, dok sa vama razgovaram: da li je moguće da ja nikada nisam slutio ovo što nas je snašlo. To, da nam zemlju u krvi uguše.
SUSRET SA PATRIJARHOM PAVLOM
PREBIRAMO sa Ilijom Petkovićem fotografije uspomena. A može se reći i opomena, pa ko razume, razumeo je. On iz ogromnog albuma izdvaja susret sa patrijarhom Pavlom, na čiji je poziv došao u Patrijaršiju. Darovao mu je tada patrijarh Sveto pismo. Tada se sreo i razgovarao sa sadašnjim poglavarem SPC, Irinejom. Kaže da je i tada na njega ostavio snažan utisak.
Povezani tekstovi
