ČELNICI Istorijskog muzeja Srbije (IMS) i Muzeja žrtava genocida potpisaće, 4. avgusta, ugovor o ustupanju muzejske građe, zahvaljujući kom će izvršiti međumuzejsku razmenu dragocenih artefakata. U pitanju je prvi takav ugovor između ova dva muzeja.
IMS će obogatiti fond Muzeja žrtava genocida prvorazrednom arhivskom građom iz vremena NDH, koja eksplicitno dokazuje da su ustaše počinile genocid, dok će depoi IMS dobiti dragocene fotografije i dokumente iz Prvog svetskog rata i međuratnog perioda, i dva poprsja – Stanoja Glavaša i Vase Čarapića.
- Istorijski muzej Srbije otkupio je od našeg dugogodišnjeg saradnika Dušana Vitasa, koji je preminuo prošlog meseca, 100 telegrama i tri dokumenta iz Nezavisne Države Hrvatske – objašnjava za “Novosti” direktorka IMS dr Dušica Bojić.
Reč je telegramima Ustaške nadzorne službe, koji su retki, delom zato što su nestali u vihoru rata, a delom zato što su namerno uništeni. Takođe je u pitanju dokumentacija iz ustaških logora, kako jasenovačkog sistema, tako i sabirnih kampova.
- Ova građa je podeljena u šest grupa i u razgovoru sa direktorom Muzeja žrtava genocida Dejanom Ristićem konstatovali smo da bi bilo lepo da naše ustanove razmene građu koju čuvaju. Muzej žrtava genocida je specijalizovna institucija, a ovo su dokumenta koja dopunjuju njihovu građu – kaže Dušica Bojić.
Muzej žrtava genocida, prema rečima kustosa-istoričara Jasmine Tutunović Trifunov, ustupiće, pak, IMS građu koju su stekli poklonom ili otkupom tokom prošle i ove godine, a za koju smatraju da bi više odgovarala tematskom okviru IMS. Ugovor će pratiti i popis predmeta iz oba muzeja koji će biti ustupljeni.
PRIZNANICA MEJBL GRUJIĆ
JASMINA Tutunović Trifunov naročito ističe priznanicu za novac koji je srpska dobrotvorka, bolničarka u Velikom ratu i osnivač Kola srpskih sestara, Mejbl Grujić, supruga našeg diplomate u Vašingtonu Slavka Grujića, prikupila u SAD i uplatila kao pomoć za srpsku dečju bolnicu. Dr Dušica Bojić, pak, pokazuje kao interesantan crkveni kalendar iz 1916, štampan pod imenom “Avala”, u Rimu, u kom se, na kraju, nalaze pobrojane zemlje saveznice i zemlje neprijatelji, uz obrazloženja.
- Dokumenta koja naš muzej dobija u razmeni predstavljaju izuzetno vrednu istorijsku građu i arhivske izvore prvog reda, koji se nalaze u odličnom fizičkom stanju – objašnjava Jasmina Tutunović Trifunov.
- Tu su izuzetno retki “brzojavi”, odnosno telegrami Ustaške nadzorne službe i dokumenta iz logora Jasenovac i Stara Gradiška, kao i ona vezana za sabirne i prolazne logore u Đakovu, Karlovcu, Sarajevu, Varaždinu, Petrinji, Brodu na Savi, Travniku i Mostaru. Obuhvataju period od 1941. i stvaranja NDH, pa nadalje.
Na nekim telegramima u uglu je samo šahovnica, dok je na drugima ona smeštena u prepoznatljivom ustaškom “U”. Jedan je Ustaška nadzorna služba uputila sabirnom logoru u Đakovu sa zahtevom da se uhapsi sedamdesetpetogodišnja Ana Kovačević. Drugi, takođe upućen Đakovu, ukazuje na hapšenje dečaka Mirka Dragišića.
- Ovo ime smo već sretali u drugim dokumentima – kaže naša sagovornica.
- Još ne znamo da li je reč o istom dečaku. Telegrami Ustaške nadzorne službe nesumnjivo dokazuju da je reč o genocidnoj nameri, jer deca i starije osobe, civili, ne mogu biti ratni zarobljenici.
“Brzojavi”, takođe, svedoče, o hapšenju Jevreja i Holokaustu. U jednom je izdat nalog za hapšenje Side Montiljo, udate Šilberk, koja je takođe poslata u Đakovo.
BISTE SRPSKIH JUNAKA
DVE livene biste Vase Čarapića i Stanoja Glavaša nepoznatog autora stigle su u Muzej žrtava genocida.
- Rađene su u tehnici patinirani gips i važan su dokument u predstavljanju savremene memorijalne skulptorske građe, pa sam, kao kustos, smatrao da je logično da dopune građu IMS. Jedna od najlepših praksi između institucija kulture upravo je međumuzejska razmena – kaže Nikola Radosavljević, kustos Muzeja žrtava genocida.
U ovaj prolazni logor smeštane su prvo jevrejske, a zatim i srpske žene sa decom. Početkom 1942. logor preuzima Ustaška obrana, a Vjekoslav Maks Luburić šalje Ljubu Miloša, Jozu Matijevića i odred ustaša. Tu su zatim masovno prebacivane logorašice i njihovi mališani iz Stare Gradiške, njih više od 1.000. U transportu je bilo beba mlađih od godinu dana i starica blizu 90. Mnogi su umrli od tifusa i gladi, jer je Luburić namerno mešao zdrave i bolesne, pa se pegavi tifus širio. Samo na đakovačkom groblju nalaze se imena 569 sahranjenih. Posle rata pronađene su i posebne jame, u koje su bacane silovane i ubijene devojke između 18 i 25 godina. Pošto se tifus širio, u maju stiže naredba da se logor evakuiše. Od 3.000 žena i dece jedva da je nekoliko preživelo. Deo srpske dece je spasla Diana Budisavljević, a Jevreji su skončali u jasenovačkoj Ciglani.
U telegramima Ustaške nadzorne službe mogu se videti i nalozi da se ne hapse “Cigani muslimani”, kao i da se puste na miru Hrvati koji se izjašnjavaju kao Italijani. U nekima su spiskovi uhapšenih, a u nekima zamolnice upućene određenom logoru da se proveri nalazi li se u njemu konkretna osoba.
Što se tiče građe koju Muzej žrtava genocida ustupa Istorijskom muzeju Srbije, posebno je zanimljiva zbirka sedamdesetak fotografija i dokumenata vezanih za Veliki rat. Tu su ratne fotografije iz Bizerte, Beograda, Kraljeva, fotografije dece izbeglica u Francuskoj, zatim serija slika prilikom podizanja spomenika kralju Petru Prvom u Staroj Kanjiži, koji je u Drugom svetskom ratu uništen, pa nedavno obnovljen, kao i slike austrougarskih zločina i posete admirala Geprata Beogradu, 1931.
V. Crnjanski Spasojević
Povezani tekstovi
