Porodica ambasadora o podizanju obeležja njegovom ubici u Dragama kod Pakoštana. Supruga Branislava: Zbog depeše o ustašama sumnjao da će ga opozvati. Ćerka Žana: Brine što su ceremoniji prisustvovali i hrvatski ministri
ŠTA da vam kažem? Iznenađena nisam. Nimalo! Ali, vest me jeste rastužila. Nemoćna sam, nažalost, da bilo šta promenim. Ostaje mi samo velika zabrinutost, jer je taj spomenik u Dragama kod Pakoštana nastavak svega što se dešava i u Hrvatskoj i u celom svetu.
Ovako je Branislava Rolović (89) za “Novosti” prokomentarisala podizanje spomenika Miru Barešiću, ustaškom teroristi koji je 7. aprila 1971. godine u Stokholmu ubio njenog supruga Vladimira Rolovića, ambasadora Jugoslavije u Švedskoj. Kaže i da ju je objavljivanje vesti o spomeniku onespokojilo.
- Antifašizam je temelj Evropske unije – nastavlja naša sagovornica. – Svi evropski zvaničnici osuđuju fašizam. To su divne reči, ali dela možemo da vidimo i u komšiluku i u Evropi i svetu. Zato i jesam uplašena, brinem šta sve može da se dogodi i s čime se sve ovo može završiti. A, naša porodica je unesrećena pre 45 godina. Ubistvo mog supruga je pre svega naša porodična tragedija. Pokazalo se, međutim, da je bilo i uvod u sve što se kasnije događalo u Jugoslaviji.
O podizanju spomenika teroristi koji im je pre četiri i po decenije ubio oca, isto misle i Žana Rolović Nikolić i Predrag Rolović.
- Spomenikom Barešiću ponovo su ubili našeg oca – kaže Žana Rolović. – Ali, njegovim podizanjem apsolutno nismo iznenađeni. Zapravo niko u porodici nije bio zatečen. Jer, to je samo još jedna u nizu uznemiravajućih vesti koje u poslednje vreme stižu iz Hrvatske. Najviše, u stvari, zabrinjava to što su otkrivanju spomenika prisustvovali Tompson i neki hrvatski ministri.
- Ja, ipak, nisam verovao da mogu otići tako daleko. Da će Miru Barešiću podići spomenik – dodaje Predrag Rolović.
Porodicu ambasadora Rolovića, kako su nam rekli, danas najviše muči to što slučaj njegovog ubistva nije rasvetljen do kraja. Što je, na neki način, zataškan. O tragičnom događaju iz aprila 1971. godine, kažu, nikada nisu govorili za novine.
- Tata je u Stokholmu bio ambasador svega pet meseci – priča Žana Rolović. – Bio je omiljen među Jugoslovenima koji su bili na privremenom radu u Švedskoj. Često je odlazio na priredbe koje su priređivali u jugoslovenskim klubovima.
Tokom tih druženja je, kako priča Žana Rolović, saznao i za druge, “teže” aktivnosti mladih Hrvata.
- Tata je, nekoliko nedelja pre ubistva, poslao službenu depešu Saveznom sekretarijatu inostranih poslova, baš o aktivnostima ustaške emigracije – nastavlja naša sagovornica. – Tu depešu sam lično videla u našoj rezidenciji. Slučajno, dok sam u očevoj torbi tražila naše novine. Bila je otkucana na papiru A4 formata, na dve i po ili tri strane. Po marginama je imala i nekoliko rukom napisanih očevih zabeleški. I znamo da je poslata i kako smo saznali u SSIP upisana pod brojem 154. U njoj je bilo precizno napisano da je ustaška emigracija organizovana, jaka, da je dobro finansirana. Depeša je, međutim, posle očevog ubistva sklonjena. Želja naše porodice sada je da se taj dokument pronađe i posle 45 godina otvori i obelodani.
a je depeša poslata u SSIP, ali da joj se ubrzo posle ubistva njenog supruga gubi svaki trag, potvrđuje i Branislava Rolović.
- Nesporno je da je zbog sadržine uzburkala rukovodstvo Jugoslavije – priča Branka Rolović. – Vladimir mi je, desetak dana pre ubistva rekao da je pozvan da polovinom aprila dođe u Beograd na konsultacije i dodao: “Možda budem opozvan”. Na te njegove reči samo sam sklopila ruke i rekla: “Daj bože da odemo odavde”. U Švedskoj nisam bila spokojna. Nešto sam predosećala, naročito posle otmice naših u konzulatu u Geteborgu.
“Težinu” depeše Branislava Rolović je, kako kaže, shvatila tek po smrti supruga Vladimira, kada joj je jedan njegov kolega ambasador rekao: “Brano, nisam kukavica, ali nikada ne bih bio toliko hrabar da kao Vlada SSIP-u pošaljem takvu depešu”.
- Zato i želimo da se ona pronađe i otvori – kažu Rolovići.
UTNjA U SSIP
POSLE ubistva vratila sam se sa kovčegom i decom u Beograd – kaže gospođa Rolović. – Niko nikada iz SSIP nije od mene tražio bilo kakvu izjavu o danu ubistva. Nisu čak uzeli izjavu ni od njegove sekretarice Mire Štempihar, koja je takođe bila teško ranjena. Samo sam, nekoliko meseci posle Vladinog ubistva, Miru kada se oporavila zamolila da mi zbog mene i dece napiše šta se tačno tog dana dogodilo. I ona je to uradila, a tu njenu otkucanu “izjavu” i dan-danas čuvam.
ZNALI SVAKI NjEGOV KORAK
GOSPOĐA Branka Rolović nerado i teško priča o danu kada je pre 45 godina njen suprug ubijen.
- Ćerka i ja smo u to vreme bile sa Vladom u Stokholmu, a Peđa je zbog studija ostao u Beogradu – priča Branka Rolović. – Sama ambasada bila je na nezgodnom mestu, na petom spratu stambene zgrade, između dva privatna stana. Ti ljudi su ga sigurno pratili, znali su svaki njegov korak. Čak su i dva puta pre nego što su ga ubili, dolazili u prostorije ambasade, navodno da produže pasoše. Znali su i da Vlado ide liftom na posao pa su tog jutra ostavili otvoren lift da bi on išao peške, da bi se umorio da im ne bi pružao otpor…
Povezani tekstovi
