Zagreb opet pravi svoju računicu – ovog puta pokreće spor za deo termoelektrane u Obrenovcu. Neuporedivo smo više novca dali za objekte u Hrvatskoj nego što su oni ulagali kod nas
ZVANIČNI zahtev Hrvatske, kojim će od Srbije tražiti dve milijarde evra za svoja ulaganja u obrenovačku elektranu, „kuva“ se ovih dana u zagrebačkoj vladi. Dok hrvatski energetičari razmišljaju o tome koliko da traže besplatnih kilovata za navodni deo u TENT pre raspada Jugoslavije, Srbija svoju imovinu, koju je ostavila iza granice, iščekuje zakonskim putem – dugo čekanom sukcesijom. Iako Beograd ima 20 puta veća potraživanja od Zagreba, naši susedi sa Zapada ne žele da svedu ukupne račune već da novac dobiju – odmah!
POSLATO 30 ZAHTEVA
Na listi hrvatskih firmi koje su ulagale kod nas, imovinu s vremena na vreme potražuju INA, Kraš, Luka Rijeka, Frank i Borovo. U Beograd je dosada stiglo oko 30 zahteva, a najvrednije među njima je potraživanje INA, i to za benzinske pumpe.
Iz Hrvatske elektrodistribucije HEP izračunali su da su pre raspada Jugoslavije za obrenovačku elektranu izdvojili sredstva koja se danas mere iznosom od malo više od dve milijarde evra, pa će na adresu naše vlade uskoro poslati ova potraživanja.
Ipak, problem nastaje jer ukoliko bi Hrvatska potraživala od Srbije novac na osnovu ulaganja u svojinu, onda bi ovaj slučaj potpadao pod sporazum o sukcesiji i bio bi rešavan u okviru deobnog bilansa između bivših jugoslovenskih republika, na šta naša zemlja i čeka.
Ako je, pak, potraživanje bazirano na obligacionom odnosu, to jest konkretnom ugovoru, Hrvatska bi preko suda mogla da traži novac. Problem je, međutim, kako je za „Novosti“ potvrđeno na beogradskom pravnom fakultetu, što je u tom slučaju potraživanje – zastarelo!
Stav Hrvatske da traži novac koji je uložila u Srbiju, ukoliko se pokaže kao tačan podatak, validan je, smatra Ljubograd Savić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu. Ipak, pre nego što svoja potraživanja i stave na papir u formi advokatskog zahteva, moraju da svedu i račune na drugoj strani.
- Hrvati mogu da traže šta su uložili, ali treba da budu svesni da, kada bi Srbija uradila to isto, naši susedi bi bili u debelom minusu – kaže Savić. – Nesrazmera između hrvatskog i srpskog ulaganja u periodu zajedničke države je ogromna, i to u korist Srbije. Neuporedivo smo mi više novca dali u infrastrukturne, energetske, vojne objekte nego što je Hrvatska ulagala kod nas.
Savić napominje da zasada nije urađena nijedna detaljna studija koja bi popisala koliko je koja republika ulagala kod suseda u zajedničkoj Jugoslaviji, pa je zato neumesno i da Hrvatska licitira sa svojim brojkama.
Mada Hrvati traže dve milijarde za deo novca koji su dali u obrenovačku elektranu, „srpske novčanice“, koje su kod njih ulazile, imale su mnogo više nula.
- Nakon Drugog svetskog rata Srbija je praktično rukovodila Jadranskim naftovodom – objašnjava profesor Savić. – Trasa je išla od Krka, prema rafineriji u Hrvatskoj kroz Slavonski Brod i Bosni do Novog Sada i Pančeva, dok je jedan deo nastavljao za Mađarsku i Češku. Ovo je bio projekat koji je vredeo i do pet milijardi dolara, a Srbija je dala dve ili tri milijarde jer smo tada procenili da zbog naftne krize ovim putem može lakše da se transportuje energent.
Približno je Srbija dala novca i za vojne objekte kod suseda ka Zapadu. Samo za aerodrom u Bihaću, u Hrvatsku smo šezdesetih godina poslali pet milijardi dolara, a tu su i ulaganja u mornaricu, čiji su gotovo svi objekti ostali sa druge strane granice.
Kada bi se podvukla crta na privredna i privatna ulaganja Srba i srpskih firmi kod suseda, iznosi se mere desetinama milijardi. Stotine miliona dolara ostavili smo na hrvatskoj obali jer je veliki broj naših preduzeća tamo gradio odmarališta za svoje radnike koja su kasnije prodata u privatizaciji, a od čega nismo dobili ni dinara.
- Naši građani i firme od Hrvatske očekuju imovinu vrednu između 30 i 40 milijardi evra – kaže Savo Štrbac, predsednik „Veritasa“, nevladine organizacije koju su devedesetih godina prošlog veka osnovali Srbi iz Republike Srpske Krajine. – Preduzeća iz hrvatske, pak, bez kamata potražuju oko 800 miliona evra. Samo vrednost zgrada, stanova, odmarališta naših preduzeća i opština u Hrvatskoj, u trenutku raspada SFRJ, bila je 1,8 milijardi evra. Ovo su pokazale tadašnje procene Republičke direkcije za imovinu.
Kod suseda je ostalo i oko 980.000 grla krupne stoke i 100.000 poljoprivrednih mašina, 600.000 hektara zemlje, kao i 14 miliona metara kvadratnih poslovnog prostora.
OSTAVILI NOVAC
U bivšoj Jugi je, kaže Savo Štrbac iz „Veritasa“, više od 350 srpskih firmi, među kojima su i „Geneks“, „Simpo“, NIS, „Železnice Srbije“, Fond PIO, ostavili su pozamašnu imovinu. Tako je „Geneks“ u Hrvatskoj imao 37 stanova i nekoliko hotela i odmarališta, NIS više od 80 benzinskih pumpi, odmarališta i udeo u Jadranskom naftovodu dok odmarališta na hrvatskom primorju imaju FAD – Gornji Milanovac, „PIK Bečej“, „Pionir“ iz Subotice, „Prvi maj“ Pirot, „Kekec“ iz Subotice, „Sartid-Jugometal“, kragujevačka „Zastava“, „Kluz“, Beobanka…
- Samo deset odsto naših firmi je povratilo imovinu iz Hrvatske – kaže Štrbac. – Ugovorom o sukcesiji imovine iz 2003. godine podeljeno je zlato i monetarne rezerve, ali se nije mnogo odmaklo u vraćanju onoga što su potraživanja u privredi. Hrvatski sudovi su godinama odbijali tužbe naših preduzeća, u skladu sa uputstvom njihovog pravobranilaštva iz 2004. godine.
PRODAJA NAŠIH KVADRATA
Zagreb je tek 2004. godine ratifikovao Aneks G Sporazuma o sukcesiji, koji propisuje da se sva imovinska prava vraćaju na dan 31. decembar 1990. Do tog trenutka već je prodala mnoga sindikalna odmarališta, turističke objekte i poslovni prostor.
Prema podacima tamošnjeg Fonda za privatizaciju, 158 objekata je prodato, 10 dodeljeno na korišćenje, za 40 zgrada i stanova vode se sporovi, a 91 objekat je slobodan.
Povezani tekstovi
