Mladen Žuža (47) je danas na sigurnom, u švajcarskom gradu Sionu (kanton Valis) i nerado se seća početka devedesetih godina prošlog veka, kada je s roditeljima živeo na jugu Hrvatske, u lučkom gradu Ploče. Miran život porodice koju je glava familije Luka Žuža izdržavao od radničke plate, prekinula je lupa koja je na vratima njihovog stana u ulici Jakova Tomaševića 21a (danas Stjepana Radića) odjeknula 12. maja 1992.
Naoružani pripadnici tada po zlu poznate hrvatske vojne policije, su Luku Žužu odveli iz stana i porodica ga nikada više nije videla živog.
Pukim slučajem, posle punih 19 godina, telo ubijenog Luke Žuže, ekshumirano je u krugu današnje kasarne “Božan Šimović” (nekada “Miro Popara”) u Čapljini (BiH). Mladena boli, što ni do danas u demokratskoj Hrvatskoj, punopravnoj članici EU, ubice njegovog oca nije stigla ruka pravde! Evo njegove ispovesti.
Kasarna-logor
Zvaničnici Instituta za nestala lica BiH, potvrdili su da je telo Luke Žuže ekshumirano u junu 2007. u krugu današnje kasarne OS BiH “Božan Šimović” u Čapljini. Ekshumacija je izvršena po zahtevu zvaničnika Instituta za nestala lica Srbije, koji su verovali da su tu sahranjena tela vojnika bivše JNA koji su stradali u aprilu 1992. u napadu snaga HVO-a na kasarnu. Taj objekat JNA je potom pretvoren u logor za Srbe i Bošnjake. DNK analizom utvrđeno je, međutim, da su u grobnici pokopana tela trojice srpskih civila i jedne osobe hrvatske nacionalnosti.
Uhapšen jer je bio Srbin
- Moj otac je uhapšen samo zato što je bio Srbin i ništa zgrešio nije. Odveli su ga, kako smo kasnije saznali u obližnju bivšu kasarnu u Pločama da bi posle dva dana bio nelegalno prebačen u prihvatni centar u Ljubuškom u BiH, gde mu se izgubio svaki trag – priča Mladen Žuža za “Vesti”.
- Dugo za njega nismo znali ništa, da bi njegove posmrtne ostatke posle 19 godina pronašli i ekshumirali u kasarni u Čapljini. Identifikovan je pomoću DNK analize. To je za mene direktan dokaz o umešanosti države Hrvatske u ratne zločine na teritoriji BiH – objašnjava Mladen.
- Ja znam, a trebalo bi da znaju i oni koji bi po prirodi svoga posla morali da se bave ovim zločinom, u hapšenju i prebacivanju moga oca na teritoriju druge države učestvovali su vojni policajci Renato Barbir (1964), Robert Markota (1969), Drago Rajić (1962), Vid Jurković (1960) i Almin Dedić (1970) a zapovednik im je bio Jozo Ivanković zvani Doza. Na čelu SIS-a (vojne policije) bili su tada Domagoj Franić i Dalibor Gregov.
Posle hapšenja Luke u stan porodice Žuža nasilno je ušla Dražana Bošković (1966), sa suprugom Pavom.
- Oni i danas žive u tom stanu, a nama je oduzeto stanarsko pravo. I to je samo jedan od primera kako se stvarala Hrvatska država i već na početku sukoba vršeno je etničko čišćenje koje će doživeti vrhunac 1995. – rezigrirano konstatuje Mladen.
Zločinci su postali heroji
- Nažalost i danas se sve češće može čuti po Hrvatskoj ustaški pozdrav “Za dom spremni”, ta krilatica i danas kod mnogih Hrvata podiže adrenalin, a kod porodica žrtava izaziva jezu. Pod tom je parolom i moj otac mučen, o tome postoji nalaz patologa i potom ubijen pa se pitam, da li će neko za to da odgovara. Dešava se upravo suprotno. Zločinci su postali heroji, a ordenje je zakačeno i na grudi većine pripadnika hrvatske vojne policije koji su odveli mog oca – vajka se Mladen.
Ni danas, osam godina kako je pronašao posmrtne ostatke svog oca on ne gubi nadu da će se hrvatsko pravosuđe ozbiljno pozabaviti ovim slučajem i kazniti počinioce.
- Kome da se moja porodica i ja obratimo da bi saznali ko je kriv za smrt moga nedužnoga oca. Mislim da Srbija malo ili nedovoljno čini za Srbe koji žive ili su živeli i drugim državama bivše Jugoslavije. Hrvatska s druge strane plaća advokate milionima evra i šalju svu potrebnu dokumentaciju, za pomoć Gotovini, Čermaku, Markaču, prikrivaju topničke dnevnike… Sada traže izručenje Kapetana Dragana iz Australije, a Srbija čini malo ili skoro ništa da do toga ne dođe.
Moja porodica i ja žrtve smo stvaranja etnički čiste Hrvatske. Evropska unija je učinila veliku grešku jer je primila Hrvatsku u svoje redove pre nego se rešila tog teškog bremena – konstatuje na kraju razgovora za “Vesti” Mladen Žuža
Tonči Majić: Malo je nade
- Nažalost, nemam dobrih vesti za Mladena Žužu i njegove najbliže. Neizvesno je kada će i da li će se uopšte pravosudni organi Hrvatske pozabaviti ovim slučajem – kaže za “Vesti” Tonči Majić, građanski aktivista i predsednik Dalmatinskog komiteta za ljudska prava, koji se zbog svog zalaganja za isterivanje pravde, pogotovo kažnjavanje zločinaca iz zloglašne splitske kasarne Lora, već našao na udaru desničara ali i organa vlasti.
On ne gaji nadu da će Mladen Žuža dočekati da vidi osuđene i iza rešetaka odgovorne za smrt njegovog oca.
- Hrvatska se država i u ovom, kao i po pitanju mnogih drugih zločina počinjenih nad civilima i zarobljenim vojnicima srpske i cnogorske nacionalnosti pravi slepa i gluva. Godinama pokušavam da saznam kakva je sudbina zadesila Srbina iz Bosne koji je tokom rata teško ranjen dopremljen u splitsku bolnicu, a kada je posle par dana, još neizlečen, otpušten, izgubio mu se svaki trag. Hrvatsko tužilaštvo za sve ove godine nije saslušalo ni doktora koji je potpisao otpusnicu za tog čoveka – kaže Majić.
.
Povezani tekstovi
