e-Veritas, 07.04.2026, Хрватски суд о злочину на Петровачкој цести (2)

Пише: Саво Штрбац

Донета пре­су­да ко­јом је од­бијен ту­жбе­ни зах­тев

За­гре­бач­ки Оп­штин­ски гра­ђан­ски суд донeо је 31. мар­та пре­су­ду ко­јом је од­био ту­жбе­ни зах­тев Јо­ван­ке Ву­ко­вић и ње­не кћер­ке Да­ни­је­ле про­тив Ре­пу­бли­ке Хр­ват­ске ра­ди на­кна­де ште­те због уби­ства Јо­ван­ки­ног су­пру­га и си­на, од­но­сно Да­ни­је­ли­ног оца и бра­та, Кр­ста­на (44) и Дар­ка (13), при­ли­ком гра­на­ти­ра­ња из­бе­глич­ке ко­ло­не на Пе­тро­вач­кој це­сти у ав­гу­сту 1995. и оба­ве­зао их да ту­же­ној др­жа­ви на­кна­де тро­шко­ве пар­нич­ног по­ступ­ка.

Ово је дру­га пре­су­да истог су­да за исти до­га­ђај. Пр­вом пре­су­дом од­би­јен је ту­жбе­ни зах­тев Сла­ви­це и Спа­се Ра­ји­ћа про­тив РХ ра­ди на­кна­де ште­те због уби­ства њи­хо­во дво­је де­це Не­вен­ке (11) и Жар­ка (9). Суд­би­на је хте­ла да су и Ву­ко­ви­ћи и Ра­ји­ћи стра­да­ли у ка­би­ни истог ка­ми­о­на, ко­јим је упра­вљао Кр­стан. Пр­вој пре­су­ди по­све­тио сам текст та­ко­ђе на овим стра­ни­ца­ма под истим на­сло­вом (ин­тер­нет из­да­ње, 1. но­вем­бар 2024), уз кон­ста­та­ци­ју: „У свом рад­ном ве­ку на­пи­сао сам мно­го пре­су­да, а про­чи­тао их још ви­ше, али на не­струч­ни­ју и по­вр­шни­ју од ове ни­сам на­и­шао.” На­кон што сам про­чи­тао ову дру­гу, ко­ју пот­пи­су­је су­ди­ја Ка­та­ри­на Ју­кић, мо­гу ре­ћи да је по не­струч­но­сти и кон­фа­бу­ла­ци­ја­ма уве­ли­ко над­ма­ши­ла ону пр­ву.

Ту­жи­ље у ту­жби на­во­де да су се чла­но­ви њи­хо­вих по­ро­ди­ца на­шли у збе­гу на те­ри­то­ри­ју БиХ, у ко­ло­ни ко­ја се мир­но и ор­га­ни­зо­ва­но кре­та­ла пу­тем из­ме­ђу Бо­сан­ског Пе­тров­ца и Кљу­ча. Та­да су је код ме­ста Ка­пљух у се­лу Брав­ско над­ле­те­ла два ва­зду­хо­пло­ва Хр­ват­ских ору­жа­них сна­га, ко­ји су у дру­гом пре­ле­ту на ко­ло­ну во­зи­ла ис­па­ли­ли ви­ше ра­ке­та. Том при­ли­ком је на ме­сту по­ги­ну­ло је­да­на­ест ци­ви­ла, ме­ђу ко­ји­ма и чла­но­ви њи­хо­ве по­ро­ди­це Кр­стан и Дар­ко. У ту­жби на­во­де и да у ве­зи с пред­мет­ним до­га­ђа­јем ту­же­на, иако је на то оба­ве­зу­је чл. 21. Уста­ва РХ и чл. 2. Европ­ске кон­вен­ци­је за људ­ска пра­ва (ЕК), ко­ји­ма је за­шти­ће­но пра­во на жи­вот, ни­је пред­у­зе­ла ни­ка­кве рад­ње да би про­на­шла по­чи­ни­о­це овог рат­ног зло­чи­на. Ту­жи­ље су због смр­ти сво­јих нај­бли­жих пре­тр­пе­ле и још тр­пе ве­ли­ку ду­шев­ну бол, због че­га по­тра­жу­ју на­кна­ду не­и­мо­вин­ске ште­те и на­кна­ду тро­шко­ва пар­нич­ног по­ступ­ка.

Ту­же­на др­жа­ва у од­го­во­ру на ту­жбу оспо­ра­ва осно­ву и ви­си­ну ту­жбе­ног зах­те­ва и ис­ти­че при­го­во­ре: про­ма­ше­не па­сив­не ле­ги­ти­ма­ци­је; нео­ства­ре­не за­кон­ске прет­по­став­ке за­сни­ва­ња од­штет­не од­го­вор­но­сти; рат­не ште­те и за­ста­ре, због че­га је пред­ло­жи­ла да се ту­жбе­ни зах­те­ви од­би­ју и на­кна­де тро­шко­ви пар­нич­ног по­ступ­ка.

Ту­жи­ље се у очи­то­ва­њу на при­го­во­ре ту­же­не ис­та­кле да се „опи­са­ни до­га­ђај до­го­дио на­кон што је 4. ав­гу­ста 1995. Са­вет од­бра­не РСК из­дао на­ред­бу за ева­ку­а­ци­ју свег за бор­бу не­спо­соб­ног ста­нов­ни­штва, што зна­чи да се ева­ку­а­ци­ја од­ви­ја­ла план­ски, те да је ци­ви­ли тре­ба­ло да ужи­ва­ју по­себ­ну за­шти­ту”.

И на­кон из­но­ше­ња на­во­да стра­на­ка, што је уоби­ча­је­на фор­ма у пи­са­њу пре­су­да, кон­ста­ту­је се да је суд од­био до­ка­зне пред­ло­ге за са­слу­ша­ње све­до­ка и ту­жи­ља као стра­на­ка, као не­по­треб­не и да је, по спро­ве­де­ном по­ступ­ку (одр­жа­но је са­мо при­прем­но ро­чи­ште), за­кљу­чио да су ту­жбе­ни зах­те­ви нео­сно­ва­ни.

У ве­зи с па­сив­ном ле­ги­ти­ма­ци­јом, су­ди­ја Ју­кић ко­рект­но на­во­ди прак­су Eвропског су­да за људ­ска пра­ва (ЕСЉП) по ко­јој др­жа­ва мо­же би­ти од­го­вор­на за по­вре­ду по­сту­пов­ног аспек­та од­ред­бе чл. 2. ЕК и за до­га­ђа­је из­ван ње­не те­ри­то­ри­је ако по­сто­ји по­себ­на по­ве­зни­ца: „Пре­ма ме­ђу­на­род­ном ху­ма­ни­тар­ном пра­ву и Же­нев­ским кон­вен­ци­ја­ма, др­жа­ве има­ју оба­ве­зу да ис­тра­же и ка­зне рат­не зло­чи­не ко­је по­чи­не њи­хо­ви др­жа­вља­ни или при­пад­ни­ци ору­жа­них сна­га, без об­зи­ра на то где је зло­чин по­чи­њен. Пре­ма на­че­лу суп­си­ди­јар­но­сти, ко­је је основ­но на­че­ло код уни­вер­зал­не кри­вич­не ју­рис­дик­ци­је, за спро­во­ђе­ње ис­тра­ге над­ле­жна је др­жа­ва ван чи­је те­ри­то­ри­је је кри­вич­но де­ло ’мо­же­бит­но’ по­чи­ње­но, под прет­по­став­ком да др­жа­ва на чи­јем под­руч­ју се до­га­ђај до­го­дио не­ма за то по­ли­циј­ске ни пра­во­суд­не ка­па­ци­те­те, а ту­жи­ље то не твр­де ни­ти до­ка­зу­ју. Ме­ђу­тим, по­сто­ји тзв. пер­со­нал­на по­ве­зни­ца, јер ту­жи­ље твр­де да је ту­же­на ис­тра­гу би­ла ду­жна да спро­ве­де про­тив при­пад­ни­ка Хр­ват­ског рат­ног ва­зду­хо­плов­ства (ХРВ), што зна­чи да по­сто­ји мо­гућ­ност упу­ћи­ва­ња за­мол­ни­ца за спро­во­ђе­ње ис­тра­жних рад­њи пу­тем те­ла Р. БиХ, па сто­га при­го­вор про­ма­ше­не па­сив­не ле­ги­ти­ма­ци­је ни­је осно­ван.”

И кад по­ми­сли­те „ево ко­нач­но нор­мал­ног за­кључ­ка”, сле­ди сво­је­вр­сни прав­ни сал­то мор­та­ле: „Ме­ђу­тим, јав­но је по­зна­то, а ти­ме и сва­кој осо­би за­ин­те­ре­со­ва­ној за ши­ра дру­штве­на зби­ва­ња но­тор­на (па је сто­га не тре­ба утвр­ђи­ва­ти из­во­ђе­њем до­ка­за) чи­ње­ни­ца да су се ци­вил­не жр­тве, ме­ђу ко­ји­ма су пре­ма ту­жбе­ним на­во­ди­ма би­ли и чла­но­ви по­ро­ди­це ту­жи­ља, кре­та­ле за­јед­но с вој­ним во­зи­ли­ма и на­о­ру­жа­њем не­ле­гал­них оку­па­циј­ских сна­га, ко­је су се по­вла­чи­ле с под­руч­ја РХ (су­прот­но ту­жбе­ним на­во­ди­ма да су се у ко­ло­ни на­ла­зи­ли са­мо ци­ви­ли). Но­тор­но је на­да­ље да су се ва­зду­хо­пло­ви ХВ на­ла­зи­ли у ва­зду­шном про­сто­ру Р. БиХ ра­ди спре­ча­ва­ња но­ве ху­ма­ни­тар­не ка­та­стро­фе на под­руч­ју те др­жа­ве, на­кон ге­но­ци­да у Сре­бре­ни­ци, као и да ва­зду­хо­пло­ви ХВ ни­су би­ли је­ди­ни ва­зду­хо­пло­ви ко­ји су та­да вој­но де­ло­ва­ли у ва­зду­шном про­сто­ру Р. БиХ… Сто­га пре­ма оце­ни ово­га су­да не­спро­во­ђе­ње ис­тра­ге пу­тем ме­ђу­на­род­не прав­не по­мо­ћи, у си­ту­а­ци­ји суп­си­ди­јар­не ју­рис­дик­ци­је, про­тив пи­ло­та ХРВ ко­ји су се у ва­зду­шном про­сто­ру Р. БиХ на­ла­зи­ли ра­ди спре­ча­ва­ња ху­ма­ни­тар­не ка­та­стро­фе, не пред­ста­вља про­це­сну по­вре­ду од­ред­бе чл. 2. ЕК.”

Но­тор­но зна­чи оп­ште­по­зна­то (нпр. „да је дан у под­не”), што не тре­ба до­ка­зи­ва­ти. Су­ди­ји Ју­кић је све но­тор­но, па та­ко и ко је све био и што се све на­ла­зи­ло у из­бе­глич­кој ко­ло­ни?! Ако су те чи­ње­ни­це но­тор­не, за­што он­да Оде­ље­ње за рат­не зло­чи­не Ви­шег су­ду у Бе­о­гра­ду, ко­је во­ди кри­вич­ни по­сту­пак про­тив хр­ват­ских пи­ло­та због рат­ног зло­чи­на над ци­ви­ли­ма за исти до­га­ђај, већ го­ди­ну да­на на осам одр­жа­них ро­чи­шта за глав­ни пре­трес „му­ку му­чи” да утвр­ди да ли је у из­бе­глич­кој ко­ло­ни би­ло и вој­ни­ка са на­о­ру­жа­њем? И ја сам био у тој ко­ло­ни и по­сле Пе­тров­ца ни­сам ви­део у њој вој­но на­о­ру­жа­ње, а по­себ­но тен­ко­ве, оклоп­на во­зи­ла, то­по­ве…

Су­ди­ји Ју­кић но­тор­но је и да су се ави­о­ни ХРВ на­ла­зи­ли у ва­зду­шном про­сто­ру БиХ ра­ди „спре­ча­ва­ње но­ве ху­ма­ни­тар­не ка­та­стро­фе” у тој др­жа­ви, апо­стро­фи­ра­ју­ћи пр­ву ко­ја се де­си­ла ме­сец да­на ра­ни­је у Сре­бре­ни­ци?! За ова­кву кон­струк­ци­ју по­ме­ну­та су­ди­ја за­слу­жу­је „оска­ра” за ан­ти­ло­ги­ку! На­и­ме, ни­ко и ниг­де пре ње, укљу­чу­ју­ћи по­ли­ти­ча­ре, исто­ри­ча­ре, су­до­ве, ор­га­ни­за­ци­је за људ­ска пра­ва, ни­је до­вео у би­ло ка­кву ве­зу из­бе­гли­це из РСК са би­ло ка­квом но­вом ка­та­стро­фом у тој др­жа­ви.

А у ве­зи с пи­та­њи­ма за­кон­ске прет­по­став­ке за­сни­ва­ња од­штет­не од­го­вор­но­сти, рат­не ште­те и за­ста­ре, су­ди­ја Ју­кић из­но­си још је­дан „бри­љан­тан” ан­ти­ло­гич­ки за­кљу­чак: „На­по­слет­ку, има­ју­ћи у ви­ду мо­рал­ни им­пе­ра­тив ис­тра­жи­ва­ња и ка­жња­ва­ња рат­них зло­чи­на, тре­ба ре­ћи да у кон­крет­ној тра­гич­ној си­ту­а­ци­ји по­ги­би­је чла­но­ва по­ро­ди­це ту­жи­ља као ко­ла­те­рал­них ци­вил­них жр­та­ва ра­та, ло­ги­ка упу­ћу­је на од­го­вор­ност осо­ба ко­је су пре­ма на­во­ди­ма ту­жи­ља то­ком по­ступ­ка ’на­ло­жи­ле ева­ку­а­ци­ју’ (вођ­ства тзв. РСК), ко­ја се од­ви­ја­ла на на­чин да су се ци­ви­ли кре­та­ли ме­ђу вој­ним во­зи­ли­ма и на­о­ру­жа­њем. На­и­ме, те су осо­бе, ко­је су та­кво кре­та­ње ци­ви­ла на­ло­жи­ле и ор­га­ни­зо­ва­ле, ци­ви­ле из­ло­жи­ле рат­ним де­ло­ва­њи­ма, услед ко­јих су они на­жа­лост из­гу­би­ли жи­во­те. При­го­вор за­ста­ре ни­је осно­ван јер рат­ни зло­чи­ни не за­ста­ре­ва­ју те ту­жи­ље свој пут пре­ма прав­ди мо­гу оства­ри­ти усме­ра­ва­њем зах­те­ва пре­ма осо­ба­ма ко­је су од­го­вор­не за њи­хо­ве ду­шев­не бо­ли, а то ни­је ту­же­на.” (!?)

У кон­ти­нен­тал­ном прав­ном си­сте­му, ко­јем при­па­да и РХ, су­ди­ја до­но­си пре­су­ду на осно­ву оце­не спро­ве­де­них до­ка­за и сло­бод­ног су­диј­ског уве­ре­ња. Код су­ди­је Ју­кић до­ка­зи ни­су ни по­треб­ни, а ње­но сло­бод­но су­диј­ско уве­ре­ње ли­ше­но је сва­ке здра­ве ло­ги­ке и ула­зи у сфе­ру чи­сте кон­фа­бу­ла­ци­је. Ве­ру­јем да ову пре­су­ду не сме (и не­ће) по­твр­ди­ти ни хр­ват­ски ни би­ло ко­ји дру­ги до­ма­ћи или ме­ђу­на­род­ни суд.

Извор: Политика,  дигитално издање, 07.04.2026.