Пише: Саво Штрбац
Тешко је поверовати у случајности када се у размаку од само двадесет и четири часа на два различита краја некадашње заједничке државе покрену или зауставе точкови правосуђа за догађаје који су део истог трагичног ратног мозаика. Најпре је 7. јула 2026. године пред Жупанијским судом у Загребу, након скоро тридесет и пет година таворења у фиокама, започело изношење доказних предлога у процесу против генерала ЈНА Љубомира Бајића и још петорице официра због ракетирања Банског двора у октобру 1991. године. Већ сутрадан, 8. јула, пред Одељењем за ратне злочине Вишег суда у Београду, требало је да се настави суђење четворици хрватских пилота за хладнокрвно и некажњено ракетирање српске избегличке колоне на Петровачкој цести у августу 1995. године. Рочиште у Београду је одложено за септембар због недоласка сведока и компликованих процедура саслушања путем видео-везе, док се загребачко суђење суочило са готово идентичним препрекама одбране која инсистира на непосредном саслушању људи који деценијама живе у Србији.
Овај темпирани календарски судар два велика правосудна процеса није пука коинциденција, већ дубока симболика регионалне политичке и правне реалности. Она огољује све сличности и дубоке, суштинске разлике између два поступка која, сваки на свој начин, покушавају да испишу коначну историјску пресуду о карактеру рата из деведесетих.
Ако анализирамо форму ова два поступка, сличности су уочљиве на први поглед. Пре свега, оба суђења се воде у одсуству оптужених. Генерал Бајић и његови саборци недоступни су Загребу и налазе се у Србији, баш као што су хрватски пилоти (Микац, Радуљ, Јеленић и Боровић) потпуно заштићени унутар хрватског државног и правног система, који одбија чак и да им уручи оптужнице из Београда. И један и други процес пате од хроничног закашњења: Загреб покреће суђење за Бански двор након три и по деценије, док Србија покушава да процесуира Петровачку цесту тридесет година после почињеног злочина, након што је Међународни кривични трибунал у Хагу срамно заобишао овај случај у својим оптужницама против хрватских генерала.
Друга заједничка црта јесте озбиљан процесни проблем са сведоцима, који је паралисао оба суда почетком овог јула. Извођење доказа преко видео-линкова, замолбена писма, чињеница да кључни сведоци оптужбе из Загреба данас живе у Србији, а преживели српски мученици са Петровачке и Приједорске цесте у Србији, Босни и Херцеговини или расејани широм света, претварају ова суђења у тешке правне битке у којима време постаје највећи непријатељ истине. Ипак, овде се свака формална сличност завршава, а на сцену ступају суштинске, дубоке разлике у мотивима, природи и карактеру ових злочина.
Кључна разлика лежи у самој природи објеката и политичко-правном статусу људи који су били мете напада. У случају „Бански двори”, мета је била зграда у којој су се у том тренутку заједно нашли председник Хрватске Фрањо Туђман, али и председник Председништва СФРЈ Стјепан Месић и савезни премијер (председник СИВ-а) Анте Марковић. Из угла међународног права и тадашњег уставног поретка међународно признате државе СФРЈ, у којој је ЈНА била једина легална војна сила, Бански двор је за војску представљао командни центар оружане побуне коју је предводио Туђман. Специфичан парадокс лежи у томе што су се са њим за столом налазили управо челници савезне државе, која формално још увек није била разбијена (Хрватска је одлуку о потпуном раскиду државно-правних веза донела тек сутрадан, 8. октобра 1991). Као што је и сам генерал Бајић јавно истицао, он је деловао у складу са војном заклетвом и овлашћењима, бранећи касарне и војнике под бруталном блокадом. Напад је изведен на војно-политичко седиште унутар сукоба који тада још увек није имао међународни карактер. Контекст је, дакле, чисто војно-стратешки.
Са друге стране, Петровачка и Приједорска цеста 7. и 8. августа 1995. године нису биле никакве војне базе нити командни центри. То су били јавни путеви на територији друге, суседне суверене државе (Босне и Херцеговине) на којима се налазила километарска, спора, исцрпљена колона прогнаних цивила из Лике, Кордуна, Баније и Северне Далмације. Напасти из ниског лета авионима „миг-21”, по потпуно ведром дану, тракторе, путничке аутомобиле, камионе препуне деце, жена и стараца – то није војна операција. То је чист, непатворени ратни злочин против цивилног становништва и завршни акт етничког чишћења. Пилоти Хрватског ратног ваздухопловства су јасно видели своје мете. Сведочење доктора Милована Керкеза, који је у болници у Босанском Петровцу примао обезглављена тела деце и на десетине осакаћених људи, заувек брише сваку могућност да се овај кукавички чин оправда „колатералном штетом”.
Не треба заборавити ни политичку димензију која прати оба случаја. Као неко ко, директно или индиректно, прати свако рочиште у оба предмета, упознат сам са кулоарским информацијама и неформалним понудама које су кружиле у регионалним правосудним круговима током 2024. године. Хрватска страна је покушала да изврши својеврсну „трговину оптужницама” – нуђено је неформално одустајање Загреба од гоњења генерала Бајића и групе око Банског двора, под условом да Србија трајно повуче оптужницу и прекине суђење хрватским пилотима за Петровачку цесту.
Чињеница да је суђење у Загребу ипак отворено 7. јула јасно показује да та трговина није успела, али нам исто тако открива да хрватско правосуђе случај „Бански двори” користи као политичку монету за поткусуривање и средство за прављење вештачке симетрије кривице. Њима процес против пилота ЈНА треба како би у јавности ублажили терет и срамну чињеницу да пред београдским судом коначно излазе на видело имена њихових „хероја” који су сејали смрт по српској деци на цести спаса.
Пресуде у оба ова предмета, када и ако буду донете, имаће пре свега репутациону, историјску и моралну тежину, с обзиром на то да извршење затворских казни у догледно време није реално очекивати због потпуног одсуства сарадње. Загреб ће својом пресудом покушати да запечати наратив о „српској агресији” од самог почетка рата. Србија, са друге стране, има историјску дужност да кроз процес за Петровачку цесту, чија се првостепена пресуда оправдано очекује до краја ове године, коначно стави званични судски печат на најстрашнији злочин „Олује”.
Синхронизација ових суђења почетком јула подсећа нас да рат на папиру и у судницама и даље траје. Правосуђе може одлагати рочишта и калкулисати датумима, али у књизи истине остаје записано: постоји вечна разлика између гађања државних институција побуњених вођа и ракетирања шестогодишњег Јовице Дрче, деветогодишњег Жарка Рајића и његове две године старије сестре Невенке (11), тринаестогодишњег Дарка Вуковића и двадесетогодишње Мирјане Дубајић и њене нерођене бебе на Петровачкој цести. То је разлика коју ни тридесет и пет година правосудног тактизирања не може да избрише.
Политика, 14.07..2026, штампано издање
