Пише: Саво Штрбац
И у овом “студеном” новембру 2025. од хрватских званичника небројено пута се чуло да Хрватска трага још за 1.740 несталих и смртно страдалих с непознатим местом укопа из домовинског рата, како у тој држави службено зову грађански рат 1991 – 1995.
Директорка хрватске Управе за заточене и нестале Ана Филко у интервјуу за “Национал” од 15. новембра 2025, као највећу препреку бржем и ефикаснијем решавању проблема несталих наводи недостатак веродостојних информација о могућим местима укопа посмртних остатака, уз објашњење и поруку: “Све је мање сведока, а дeо кључне документације налази се у архивима Републике Србије, која не отвара архиве нити доставља податке о премештањима посмртних остатака. Такав изостанак сарадње и даље остаје битна препрека проналажењу несталих особа… Питање несталих једно је од кључних мерила напретка Србије у приступању Европској унији. Истина о жртвама и сарадња у њихову проналаску представљају темељ цивилизацијских, хуманих и европских вредности.”
А хрватски потпредседник владе и министар одбране Иван Анушић на питање што је с могућношћу блокирања уласка Србије у ЕУ ако не испоручи потребну документацију о несталима, 19. новембра у интрвјуу за РТЛ Данас каже: “Ако они кажу да их не желе дати или их немају, наравно да ће бити на столу и њихов улазак у Европску унију.”
На новинарски упит РТЛ-а како предсједник РХ Зоран Милановић гледа на могућност такве блокаде Србије, из његовог кабинета је 22. новембра стигао одговор: „ Знамо да у суседној Србији знају и морају знати пуно више информација о несталима него што су до сада показали и, још важније, учинили по том питању. Откривање истине о судбини несталих је важно и с људског и с државног стајалишта. Хрватска као суверена држава и чланица ЕУ треба искористити све расположиве механизме да то питање реши.“
А председник Комисије Владе Србије за нестала лица Вељко Одаловић, 9. новембра на РТС-у о питању несталих каже: “Ми немамо састанке комисије, ми немамо састанке радних група, зато што они неће, а не ми. Тако да оптуживање Србије по том питању је лицемерно, нешто што стварно не доприноси померању.”
Различити погледи на питање несталих на простору бивше СФРЈ, па тако и Хрватске и Србије, датирају још од ратних времена. Са проблемом несталих и ја се бавим још од почетка деведесетих, најпре као адвокат, од 1993. и као председник Комисије Владе РСК за размене заробљеника и посмртних остатака, а од 1995. и као председник “Веритаса” (који веома блиско сарађује и са Комисијом Владе Србије за нестале лица), о чему сам у предходних десетак година и на овим страницама објавио више текстова.
Иако се сви слажемо да је питање несталих превасходно хуминтарно и цивилизацијско питање, из сопственог искуства сведочим да је оно свих предходних, и ратних и поратних, година, (зло)употребљавано и у политичке сврхе, а највише у Хрватској пред изборе на свим нивоима и приликом обиљежавања разних годишњица из рата деведесетих, о чему сведоче и уводно цитиране изјаве хрватских званичника.
Питање несталих доминирало је и 2018. на загребачком сусрету председника Србије Александра Вучића и тадашње председнице Хрватске К. Грабар Китаровић, што доказује и присуство шефова комисија и представника удружења породица несталих обеју држава.
Износећи број несталих у рату деведесетих, хрватски званичници су се, и тада као и сада, позивали на податке Управе за заточене и нестале, која делује при хрватском Министарству бранитеља.
Тренутно на сајту поменуте установе стоји да је још увек “непозната судбина 1.352 особе те место укопа посмртних остатака 388 смртно страдалих особа, што укупно чини 1.740 нерешених случајева из домовинског рата”. А она се позива на четврто издање Књиге несталих, која је настала у сарадњи Управе за заточене и нестале Министарства бранитеља и хрватског Црвеног крста, уз проверу и сагласност Црвеног крста Србије, те Комисије Владе Републике Србије за нестала лица и у консултацији с Међународним одбором Црвеног крста, “која садржи ажурирани попис особа несталих на подручју РХ и отворених захтева за тражење посмртних остатака, са стањем од 1. маја 2015. године”.
Књига садржи два одвојена пописа: први са 1.716 особа несталих на подручју РХ и други са 422 особе за које се зна да су смртно страдале, али није познато где су њихови посмртни остаци, што укупно даје 2.138 нерешених случајева. Поменута Управа број несталих на одређени дан утврђује тако што од тог броја одузима у међувремену идентификоване особе, што указује да је у међувремену са тог почетног пописа идентификовано 398 особа.
Пошто у Књизи несталих није наведена национална, војна и државна припадност пописаних особа, “Веритас” је извршио упоредну анализу тог пописа са “Веритасовом” евиденцијом, на којој се у време прве анализе (јун 2016) налазило 1.859 особа и са списком несталих, који је Хрватска у децембру 2010. доставила Међународном суду правде уз свој одговор на контратужбу Србије у спору по узајамним тужбама о геноциду, на којем се налазило укупно 1.024 особе, и дошао до следећих резултата: са “Веритасове” евиденције 974 особе налазило у тој књизи, а 882 није; са хрватског списка у књизи се налазило 839 особа, а 215 није; 56 имена из оба пописа у књизи налазила су се и на хрватском списку и на “Веритасовој” евиденцији; 365 имена из оба пописа у књизи није било ни на хрватском списку ни на “Веритасовој” евиденцији.
Ни данас не знам чија су тражења оних 365 особа које се налазе у књизи, а нема их ни на хрватском списку ни на “Веритасовој” евиденцији (ценећи по “одокативној” методи, може се закључити да има и једних и других), али сам знао да се оне 882 особе са “Веритасовог” списка несталих нису нашле у књизи зато што чланови њихових породица код надлежног Црвеног крста (националних или међународног) нису отворили захтеве за тражење, што је био услов за улазак у књигу.
У новембру 2025, према “Веритасовим” подацима, међу 8.631 до сада верификованих српских жртава са подручја Хрватске и бивше РСК, укључујући и припаднике ЈНА и добровољце, из рата деведесетих, налази се 1.490 особа чије судбине још нису решене, међу којима је 1.065 цивила и 425 жена.
Понукани учесталим изјавама хрватских званичника о нерешеним случјевима несталих у рату деведесетих, ових дана смо поново извршили упоредну анализу “Веритасовог” списка несталих са списком из Књиге несталих и утврдили да се на том списку још увек налази 696 особа са “Веритасовог” списка несталих (разлика даје број решених случајева од појаве књиге до данас). Ако се том броју приброји број од 365 које не потражује ни српска ни хрватска страна и одузме од тренутно укупно нерешених случајева (1.740), добије се број од 679 особа са хрватског потражног списка.
Ова егзактна рачуница показује да се на списку несталих особа на подручју Хрватске и бивше РСК од 1991 до 1995, којег хрватска Управа за нестале особе узима као основу за израчун броја несталих, међу нерешеним случајевима налази 17 особа више са “Веритасовог” (српског) него са хрватског потражног списка. Пошто се на актуелном “Веритасовом” списку несталих налази још 1.490 особа, са којег се са списком из књиге несталих подудара 696 имена, рачуница показује да се чак 794 особе и не налазе у књизи из 2015. године.
Коментаришући наводе по којима су више од трећине несталих особе српске националности, актуелна директорка Управе за нестале, према писању “Национала”, објашњава да они не воде евиденцију по националности те да Хрватска трага за свим својим држављанима (“Међу несталима су и бранитељи и цивили различитих националности, а сви се поступци воде једнако”). И то је једино јавно признање хрватске стране за оно о чему српска страна годинама говори.
Када би хрватски званичници чешће износили реални национални састав жртава из рата деведесетих на подручју Хрватске и бивше РСК, укључујући и оне са непотпуног списка из књиге несталих из 2015, био би то велики допринос помирењу хрватског и српског народа и бољим односима између Србије и Хрватске.
А пошто би изношењем таквих података довели у сумњу званични наратив по којем је РХ водила “праведан и легитиман, одбрамбени и ослободилачки рат у којем је бранила свој териториј од великосрпске агресије унутар међународно признатих граница”, не верујем да ће хрватски званичници у догледно време мењати досадашњи вокабулар.
Извор: Политика, 25.11.2025, штампано издање
Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Povezani tekstovi
