“Веритас” је пре неки дан дошао у посед пресуде Високог казненог суда РХ од 2. децембра 2025, којом је потврђена првостепена пресуда Жупанијског суда у Задру од 17. децембра 2024, којом је Стеван Лакић (1968) ослобођен оптужбе “да је почетком августа 1995. у Карину Горњем, општина Крушево, засеок Лакићи, када је сазнао да се његов рођак и сусед Серђо Лакић (1927) не жели прикључити евакуацији побуњених Срба, а и зато јер је још почетком рата против РХ 1991. примио на чување овце Ивана Рогића, по националности Хрвата, чију је ограду користио за испашу оваца те је водио бригу и о његовој кући, па је оштећеника због тога називао ‘издајицом и усташом', у циља да истога лиши живота, дошао ипред његове породичне куће, те је из ватреног оружја у тачно неутврђени део тела оштећеника пуцао, услед чега је оштећеник одмах преминуо”.
За смрт Серђа Лакића сазнао сам из документа Комисије Владе РХ за заточене и нестале особе који је носио назив “Особе погинуле у војно-редарственој акцији ‘Олуја’ с местом покопа посмртних остатака”, на којем их је било укупно 778, од чега под именом 163, покопаних на разним локацијама, који је српској страни предан 7. марта 1997. на састанку у Београду, којем сам присуствовао, на основу којег смо га и унели у “Веритасову” евиденцију “Жртве ‘Олује'”, а као починиоца навели “Хрватска војска”.
Пошто нам се од његове породице нико није јављао, том случају нисмо придавили посебну пажњу све до појаве једног текста под насловом “За кривична дела у ‘Олуји’ судски је одговарало више од хиљаду Хрвата”, објављеном 30. марта 1999. у загребачком листу “Вјесник”, у којем се наводи да је за убиство Серђа Лакића са 15 година затвора кажњен Стеван Лакић. Пошто су нам из МКЦК јавили да је случај “Серђа Лакића” решен (то је значило да је сахрањен), а имајући у виду квалификацију дела (тешко убиство), случај смо и ми сматрали решеним (убица познат и осуђен, жртва сахрањена, нико се не интересује).
Тако је било све док нисмо дознали да је 24. маја 2013. полиција у Неготину по хрватској потерници ухапсила Стевана Лакића и да је против њега пред Вишим судом у Неготину покренут екстрадициони поступак. Четири дана касније Стеванови брат Славко и супруга Марица посетили су “Веритас” и потврдили да је “Олуја” затекла Стевана на положају на Динари, удаљеном најмање 100 км од Карина Горњег. Марица је тврдила да је Стеван отишао на Динару 28. јула 1995, да је она с децом напустила Карин у поноћ 4/5 августа и да је Стевана поново видела тек у избегличкој колони. Славко је појаснио да су њихов отац Никола и пок. Серђо браћа стричевићи, те да је Серђо с њиховом фамилијом (али и с другим мештанима) имао честе размирице.
Истог дана телефоном сам разговарао и с неготинским адвокатом Браниславом Јовановићем, који је по службеној дужности постављен за Стевановог браниоца, који ми је потврдио да у решењу о притвору Вишег суда у Неготину пише да је Стеван ухапшен по хрватској међународној потерници расписаној 2011. због убиства Серђа Лакића на дан 6. августа 1995. у Карину Горњем. Пренео ми је причу коју је чуо од Стевана када га је посетио у притвору да је и њега кад је био малолетан Серђо тукао и нанео му телесне повреде, због чега је и одговарао пред судом. Марица ме телефоном обавестила да је неготински суд 21. јуна 2013. укинуо Стевану притвор, али је екстрадициони поступак настављен.
Стеван ме обавестио и да је Виши суд у Негодину решењем од 16. јула исте године утврдио да су испуњене претпоставке за његово изручење “ради предаје правосудним органима РХ, у сврху издржавања казне затвора у трајању од 15 година” и замолио ме да му препоручим адвоката експерта за екстрадиције ради улагања жалбе на то решење. По мојој препоруци опуномоћио је београдског адвоката Ђорђа Калања, преко кога је уложио жалбу Апелацоном суду у Београду, који је решењем од 13. септембра 2013. укинуо ожалбено решење и предмет вратио првостепеном суду на поновно одлучивање. Виши суд у Неготину у поновљеном поступку решењем од 23. октобра 2013. одбија замолницу Министарства правосуђа РХ за изручење Стевана Лакића уз образложење да „у Републици Србији има избеглички статус и као избегло лице има гарантовану једнакост међународне заштите с грађанима Републике Србије”, које је потврђено и решењем Апелационог суда у Београду од 18. децембра исте године.
Стеван истовремено ангажује и задарског адвоката Ивана Шалину преко кога подноси захтев за обнову кривичног поступка, који Жупанијски суд у Задру решењем од 27. јануара 2017. прихвата “због постојања нових чињеница односно нових доказа који су прикладни за доношење ослобађајуће пресуде”.
Жупанијски суд у Задру у обновљеном поступку, пресудом од 19. децембра 2018, опт. Стевана, такође у одсуству, у недостатку доказа, ослобађа оптужбе, коју је Врховни суд РХ, по жалби надлежног државног тужиоца, 5. марта 2019. укинуо “због непотпуно и погрешно утврђеног чињеничног стања” и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење.
И након поновљеног поступка, Жупанијски суд у Задру, пресудом од 17. децембра 2024, опт. Стевана поново, такође у одсуству, ослобађа оптужбе. Овом пресудом у целости је стављена изван снаге пресуда Жупанијског суда у Задру од 31. јануара 1996, која је потврђена пресудом Врховног суда РХ од 15. јуна 1999, којом је опт. Стеван проглашен кривим за убиство Серђа Лакића у августу 1995. и осуђен на казну затвора у трајању од 15 година због кривичног дела убиства из ниских побуда.
Одлучујући доказ за осуђујућу пресуду био је једини исказ свједокиње Стане Лакић, супруге Серђа Лакића, који је дала 20. новембра 1995. пред истражним судијом Жупанијског суда у Задру, у којем је навела да је опт. Стеван у Серђа “испалио више хитаца од којих је овај погођен у главу, од чега су му оба ока била избијена, задобио је и погодак у десно ухо, а видјела је и да га је један метак погодио у срце, док га је у леву страну прса погодило више метака”, чији исказ су посредно потврдили сведоци Иван и Жељко Рогић, који немају непосредних сазнања како се збио инкриминисани догађај осим оног што им је рекла сведокиња Стана, а то су идентитет наводног починиоца и могући мотив (Серђо није хтео да пође у избеглиштво и у току рата чувао “усташке” овце). Ови сведоци су видели Серђов леш у дворишту испред његове куће, али му нису прилазили па нису ни могли да виде евентуалне повреде о којима говори Стана.
Поред исказа сведока Драгана Млинара, Миливоја Пиље, Жељка Олујића, Мирјане Васић и Мире Вигњевић, који су међусобно сагласни у погледу смера и времена кретања опт. Стевана од 4. до 8. августа (видели су га на Динари или у избегличкој колони далеко од Карина Г.), одлучујући доказ за ослобађајућу пресуду било је мишљење медицинског вештака др Давора Мајера, које је дао након спроведене ексхумације и прегледа посмртних остатака жртве “на којима нема знакова заживотног повређивања па је варијанта узрока смрти како ју је навела Стана (да би жртва била усмрћена рафалом из аутоматске пушке који би га погодио у главу и прсни кош) искључена”.
Из судских списа произилази да је Стана из Карина одвезена у један избеглички камп у Задру, док је Серђов леш остао у дворишту испред њихове куће. Њихов син из Аустралије назвао је Жељка Рогића и замолио га да му сахрани оца, а овај је обавестио полицију која је изашла на лице места 19. августа 1995, те направила неколико фотографија леша (на којима такође нису видљиве повреде), након чега су га Рогићи сахранили у породичну гробницу поред цркве Св. Ћирита у Карину Доњем. Од Рогића је суд и дознао да је Стана ускоро отишла у Аустралију код деце, где је пре неколико година и умрла, одакле су је деца мртву вратили у завичај и сахранили поред мужа.
Предмет је правоснажно окончан ослобађајућом пресудом, што значи да се Стевану исплатио труд у доказивању своје невиности. Његов случај се може подвести под ону чувену пословицу: “правда је спора, али достижна”.
Међутим, и даље остаје нерасветљена околност шта се заиста десило са Серђом. Да ли га је заиста неко убио или је умро природном смрћу, а Стана исконструисала убиство како би лакше отишла код деце у Аустралију и истовремено се осветила Стевану због неких ранијих размирица? Сва је прилика да је Стана ову тајну однела са собом у гроб. “Веритас” је случај Серђа Лакића преместио у подгрупу жртава “Олује” с непознатим узроком смрти.
Саво Штрбац
Документационо-информативни центар „Веритас”
