БЕОГРАД, 3. НОВЕМБРА /СРНА/ – Директор Документационо-информативног центра “Веритас” Саво Штрбац изјавио је Срни да је у Србији донесена прва правоснажна пресуда којом је држава обавезана да исплати новчану одштету једном бившем хрватском војнику и указао да је суштина проблема у томе што су српски судови раније некритички у потпуности преписали хрватску пресуду једном држављанину Србије, укључујући и потпуно лажне тврдње о логорима Стајићево и Бегејци.
каже да је Војно првобранилаштво већ поднијело ванредни правни лијек, односно ревизију пресуде Првог основног суда у Београду, али и да држава мора преко Државног правобранилаштва да уложи и Уставну жалбу и да издејствује привремену мјеру одгађања извршења.
Штрбац је појаснио да је ријеч о правоснажној пресуди којом је Министарство одбране Србије обавезано да бившем хрватском војнику Ивану Микулићу из Осијека исплати 1,5 милиона динара /око 12.750 евра/ за “патњу” у војним сабирним центрима Стајићево и Бегејци.
Он напомиње да је та пресуда суда у Београду донијета, између осталог, и на основу хрватске пресуде српском држављанину, сада покојном Ивици Вулетићу из Панчева, кога је својевремено суд у Хрватској осудио за измишљене ратне злочине “стријељања 50 Хрвата у шуми код Вуковара” 1991. године и лажи да је био “страшни чувар” у војним сабирним центрима у Србији, а српски судови су хрватску пресуду некритички прихватили. “Ако ово остане овако и ако се први наплати, држава неће осиромашити за 15.000 или 16.000 евра. Међутим, ту има на хиљаде хрватских војника који су након пада Вуковара били у тим војним сабирним центрима у Србији, па ће и други тражити”, рекао је Штрбац.
Он указује на опасност да ова пресуда суда у Београду у корист хрватског држављанина постане основ за нове одштетне захтјеве против Србије, с обзиром на то да је у тим војним сабирним центрима било пар хиљада хрватских ратних заробљеника, па ако би сви затражили одштету, то би били милиони евра из српског буџета.
Штрбац подсјећа да је српски држављанин Ивица Вулетић још током рата ухапшен у Хрватској и да је тамо осуђен за фиктивне злочине, те да је, након што је у Хрватској одлежао неколико година у затвору, 2007. године трансферисан у Србију на издржавање двадесетогодишње казне. Проблем је, каже Штрбац, што су српски судови некритички у потпуности преписали хрватску пресуду, укључујући и потпуно лажне тврдње о логорима Стајићево и Бегејци, иако је Вулетић током судског процеса за “Овчару” пред судом у Београду рекао да нема никакве везе са тим, као ни са стријељањем и да је то признао пред хрватским судовима само због батина које је добијао.
Штрбац је указао да је, према војној евиденцији, Вулетић још у октобру 1991. године демобилисан, тако да ни физички ни хронолошки није могао да изврши ни масовно стријељање у Вуковару, ни да буде чувар у сабирним центрима.
Он је навео да је Вулетић у Србији био пуштен на условну слободу, и да је недавно умро тихо и у биједи, носећи жиг злочина за дјела која није починио.
Штрбац истиче да су пропусте српског суда уочили адвокати хрватског заробљеника Микулића и преко једне београдске адвокатске канцеларије затражили одштету, приложивши потврду Црвеног крста да је Микулић био у војном сабирном центру у Стајићеву. С обзиром на то да је српско правосуђе признало хрватску пресуду Србину Вулетићу за наводне злочине у Хрватској и у сабирним центрима у Стајићеву и Бегејцима, држава Србија треба да плати одштету плус огромне судске трошкове.
Штрбац је рекао да му је пажњу на ову неправду скренуо београдски јавни извршитељ Јован П. који није хтио да је спроведе јер није желио да се учествује у пљачки државе на такав начин.
