Festival u Puli je pre dva dana otvorio film „General“. Najskuplji filmski projekat u istoriji Hrvatske, u koji je utrošeno više od tri miliona evra, s holivudskim glumcem Goran Višnjićem u ulozi Ante Gotovine, valjda je konačno trebalo da pokaže svetu kako je operacija „Oluja“u kojoj je proterano 200.000 Srba, a ubijeno više od 1.000 civila bila „čista i pravedna“.
Predsednica Kolinda je, između ostalog, navela da se nada „da će film odjeknuti u svetu i da će ljudi doznati istinu, ne samo o generalu, već o hrvatskoj vojsci“, dok su pojedini mediji bilo daleko oštriji, pa je tako Jurica Pavičić, jedan od najcenjenijih filmskih kritičara u Hrvatskoj, za „Jutarnji list“naveo da bi „svako ko bi sudio po ’Generalu’, zaključio da nijedan hrvatski vojnik nikada nije ubio ni civila, ni zarobljenika“.
Savo Štrbac navodi da će gledati film „General“, ali i da se on mora gledati iz ugla svih događaja iz 90-ih.
- Mora se poći od saborske deklaracije iz 2000. godine, kada su operacije „Oluja“i „Bljesak“proglašene za najčistije i najsvetlije u odbrani od mrskih agresora, odnosno Srba, za koje, naravno, nema milosti. Prema našim žrtvama nema empatije i to je njihov stav koji više ne bi trebalo da nas iznenađuje – kaže Štrbac.
„Ko je gledao novi film Antuna Vrdoljaka, razume da u ratu nije stradala nijedna srpska kuća, ni pravoslavna crkva. Srpski vojnici Hrvatima režu vratove i kopaju oči, a Hrvati paze da ne uprljaju uniformu. Zarobljenike ne muče induktorskim telefonima, nego dugim političkim pridikama“, piše Pavičić, preneo je Tanjug.
Naglašava da su mnogi pretpostavljali kako će „General“biti ekvivalent partizanskim epopejama iz 70-ih godina, skupim filmovima koji su nastajali kada se tadašnji, baš kao i sadašnji sistem, suočio s krizom identiteta.
- Ovaj film nije iz 1973. godine, već ostvarenje iz 1947. Njemu nisu pandan „Sutjeska“ili „Vrhovi Zelengore“, već staljinistički filmovi u kojima Staljin dodirom ruke popravlja traktor – naveo je Pavičić.
Savo Štrbac iz udruženja „Veritas“za „Alo!“navodi da će gledati film „General“, ali i da se on mora gledati iz ugla svih događaja iz 90-ih.
- Mora se poći od saborske deklaracije iz 2000. godine, kada su operacije „Oluja“i „Bljesak“proglašene za najčistije i najsvetlije u odbrani od mrskih agresora, odnosno Srba, za koje, naravno, nema milosti. Prema našim žrtvama nema empatije i to je njihov stav koji više ne bi trebalo da nas iznenađuje – kaže Štrbac i nastavlja:
- Što se tiče izjave Višnjića, njegove izjave su floskule kojih smo se mi naslušali i kada je reč o našoj istoriji, pogotovo iz Drugog svetskog rata – da možemo oprostiti, ali ne i zaboraviti. Na našim prostorima ne može biti nijedan film s tematikom rata da ne izazove reakciju druge strane ili da je ne povredi.
Ovo nije prvi film u Hrvatskoj s ovakvim pristupom, odnosno da podržava zvaničan stav države po tom pitanju, pa je tako 2014. izašao „Kuća broj 55“, koji je pokupio niz nagrada na Pulskom festivalu. Samo, u tom filmu se ne vidi kako su hrvatski vojnici krenuli u nekoj sklepanoj oklopljenoj skalameriji prema srpskim selima i kada je ona uništena, sklonili su se u kuću gde su zatekli dvojicu Srba, koja su zadavili žicom. U kasnijem obračunu oni su svi pobijeni.
Povezani tekstovi
