Хрватска је 18. новембра о. г. обиљежавала годишњицу Вуковарске битке, који је одлуком Хрватског сабора из 1999. проглашен Даном сјећања на жртву Вуковара 1991. године. У колони сјећања, са више од сто хиљада учесника из цијеле Хрватске, која се кретала од вуковарске болнице до Меморијалног гробља, били су и предсједница, премијер и више министара те бројни саборски заступници, представници дипломатског збора, Католичке цркве, ветеранских удружења и политичких странака.
И ове, као и предходних година, на манифестацији нису учествовали вуковарски Срби, иако их овдје, према посљедњем попису становништва, живи више од једне трећине. Истога дана српска заједница, која и данас живи у Хрватској, у саборном храму Св. Преображења Господњег у Загребу одржала је помен “за све невино страдале у Вуковару током 1991”. Дан касније у цркви Рођења пресвете Богородице у Сремској Каменици група вуковараских Срба обиљежавала је “дан када су ослободили свој град”.
А шта то обиљежавају и Срби и Хрвати на одвојеним мјестима?
Хрватски и српски извори, укључујући и Википедију, слажу се у дефинисању овог догађаја: битка за Вуковар је 87- дневна опсада Вуковара од стране ЈНА, уз помоћ разних српских локалних и добровољачких снага од августа до новембра 1991. током рата у Хрватској. Битка се завршила поразом локалног Збора народне гарде (ЗНГ), великим разарањем града и великим бројем мртвих и избјеглих. Битка је била значајан симболички губитак за Хрватску, која је контролу над овим градом повратила тек у јануару 1998. у тзв. мирној реинтеграцији СБО у њен уставно-правни поредак.
О осталим елементима ове битке, сукобљене стране се не слажу ни у чему, посебно не по питању јачине и губитака сопствених и противничких снага које су учествовали у овој бици. Што је још горе, свака страна има више различитих податка о овим елементима битке.
По хрватској Википедији, ЈНА је имала стално ангажованих 30. 000 војника, а у тренутку заузимања града око 80.000; 1.600 тенкова и оклопних транспортера; 980 оруђа земаљске артиљерије; 350 протуваздушних топова са 750 цијеви за дјело¬вање по земаљским циљевима.
По истом извору хрватска страна је имала око 1.800 до највише 2.000 људи у самом граду, а пред сам пад града, највише 6.700; 26 тенкова и оклопних транспортера; 52 топа до 100 мм; 32 топа преко 100 мм; 1 ВБР те 68 минобацача.
По српској Википедији, ЈНА је имала око 36.000 војника у зависности од фазе битке, а хрватска 1.800, док нема података о ангажованим материјално техничким средствима.
По новијим хрватским изворима (вусз.хр), у бици за Вуковар убијене су 1.624, а рањено 1.219 особа, док је након “окупације” у логоре у Србију одведено око 7.000 вуковарских бранитеља и цивила, а из потпуно разрушеног града прогнано око 22.000 Хрвата и осталог несрпског становништва.
На страни ЈНА, по више хрватских извора (Википедија, Вечерњи лист…), погинуло је 5.000-15.000, а рањено 5.000-30.000 војника, уништено је 300 – 600 тенкова и оклопних возила и 20-25 авиона и хеликоптера.
По српској Википедији, на страни ЈНА, “по незваничним српским процјенама”, било је 1.103 погинула и 2.500 рањених војника, а на страни ЗНГ, “према званичним хрватским процјенама”, било је 921 погинулих, 770 рањених и 1.527 заробљених.
Према Веритасовим подацима на подручју Вуковара у току 1991. погинуло и нестало је најмање 350 људи српске националности. Ове жртве су искључиво Вуковарци, цивили или припадници ТО, од којих је око стотињак прије почетка битке одведено “на информативне разговоре”, са којих се никада нису вратили. До почетка битке град Вуковар је напустило 13.734 Србина, док их је у Вуковару остало 12.000. Пошто жртве на страни ЈНА службено никада нису објављене ни као бројке ни као имена, не знамо да ли су и ове укључене у жртве на њеној страни.
Индикативан је омјер бранилаца и нападача, посебно жртава и са једне и са друге стране, што отвара многа питања као што су: како су тако мале хрватске снаге уз то слабо наоружане, могле да нанесу толике губитке вишеструко бројнијој и добро наоружаној армији као што је била ЈНА, зашто се још са хрватске стране манипулише са бројем жртава и зашто се не објављују подаци о жртвама са друге стране.
Не улазећи у истинитост ових података, очито је да је жртава било много и на једној и на другој страни, и војних и цивилних.
Из Министарства правосуђа РХ дознајемо да су до сада надлежна хрватска тужилаштва процесуирала 1.203 особе због ратних злочина над Хрватима на подручју Вуковара, од којих је до сада осуђена 181 особа, док многи поступци још увијек трају. Због злочина на ширем вуковарском подручју поступци су вођени или су у току и пред Судом за ратне злочине у Београду те пред Хашким трибуналом. Поступци се углавном воде против припадника бивше ЈНА, ТО као и припадника војних и паравојних снага РСК. За злочине над Србима на подручју Вуковара још нико није процесуиран ни пред домаћим ни пред међународним судом.
Срђан Милаковић, замјеник градоначелника Вуковара из српских редова, каже да Срби у Вуковару не присуствују комеморацијама поводом Дана сјећања на жртве Вуковара зато што не дијеле жртве “на наше и ваше”, као што они раде, уз објашњење да им град није дозволио постављање спомен обиљежја на мјестима гдје су страдали припадници српске националности.
А Саво Јокић, који је у Каменици присуствовао помену на српске жртве и који је са још 30.000 Срба напустио Вуковар прије “мирне реинтеграције”, каже да је 1991. “бранио своју улицу од комшија Хрвата, досељеника из Херцеговине, јер није хтио да им да свој дом и авлију и гробље гдје су се сахрањивали 400 година”. Сада је на потјерници, на старо гробље не иде а ново још није “формирао”.
Ових дана на једном хрватском порталу прочитах: “Сваки Хрват, па и онај предшколског узраста, зна шта је ратни злочин. То је кад Србин убије Хрвата. Све остало је домољубље или лаж”.
Таман помислих “ево неко нормалан и објективан и на њиховој страни”, кад у коментарима на истом порталу ауторку проказаше као Српкињу.
Povezani tekstovi
